-Истина је . – коначно је проговорио и Јован Бонџић . - Ни један плакат није доживео следећи дан . Сви су били поцепани !
-Мени се то не би догодило ... – рече Милован па угасивши цигару у пепељари устаде од стола у намери да крене .
-Е , вала нећеш ! – устаде са столице Марко па га чврсто ухвати за руку као да му је отима . – Има овде са мном да се кладиш да ћеш професору да напуниш салу !
У кафани настаде тајац . Недовољно дугу тишину повремено је прекидало тандркање шерпи из кухиње и смешно кијање госпође Лалић .
Жвакајући углове својих усана Милован рече : -У једном си у праву Скочићу , људе овде уопште не занимају ни култура ни класика . Баш зато нисам ни покушавао да се млатим са професоровим концертом ! Потом се окрете од стола и полако напусти кафану . Пустивши му руку Марко свали на столицу своје од алкохола омлитавело тело . -Наравно да сам у праву ... – промрмља потом за себе зурећи тупо у под . Ћутке устадох од стола и без речи кренух ка излазу . Пред вратима чух Николу како довикује директору библиотеке из оставе : -Немам више „ белог “! Може ли пиво ? -Наточи , набијем те ...
29