МАЛА КУЛТУРА
Никола Стаматовић , доброћудни див и власник кафане „ Космајац “, одмах до улаза стајао је за шанком и чачкао свој нос .
-Добар дан професоре ! – рече машући ми слободном руком .
Поздравивши га климањем главе полако се провукох између столова до „ свог “ места . Међусобно окренутих леђа као да су два странца , седих глава и живо зарозани , преко пута мене седела су двојица пријатеља : директор библиотеке Марко Скочић и професор историје у пензији Јован Бонџић .
-Још један бокал „ црног “! – довикну газди Марко . -А за Јоцу ? – упита га Никола . -Ког бре Јоцу ? Такав не постоји овде ! – церио се директор библиотеке .
Приметих на пар столова од нас и госпођу Лалић . Моја старија колегиница , професорка физике , седела је сама . Њен филцани шешир крем боје , украшен локвањем , давао је њеном изгледу необичну отменост . Елегантним покретима својих руку , преко којих су биле навучене беле рукавице , трпала је роштиљско месо из препуног овала у свој тањир и потом га сталожено жвакала .
-Нестало ми „ црног “, може ли „ бело “? – вративши се из оставе викну Никола .
-Наточи, набијем те ! – искези се Марко .
У кафану „ Космајац “ долазио сам често , мада не и увек радо . Сала кафане није имала вентилацију , па је сваки дужи боравак мојој одећи и коси доносио непријатан и јак мирис запршке . Ипак , и храна и пиће били су изузетно јефтини што се савршено подударало са скромним професорским примањима .
Држећи се обема рукама за сто , као да се бојао да му исти не побегне , исколачених очију и узјапуреног лица Марко Скочић држао је беседу :
26