Њени радови неколико пута су објављивани у познатом часопису „ Књижевност “. Свој унутрашњи немир лако је исказивала играјући се речима . Али , за разлику од папира , стварност није могла да трпи њена унутрашња превирања . Имала је многобројне љубавнике , чак и једну љубавницу – малолетницу .
-Кад је умрла ? -Сутра ће бити тачно три месеца . Упорно је палцем ваљао куглице од бројанице , пратећи очигледно неки само њему познат ред и број понављања исте радње .
-Нисам могао да јој дам награду . – изненада рече Радован . -Какву награду ? – упитао сам . -Па , награду ... нашу . Награду библиотеке ! -Послала је своју причу ? -Да . Пробао сам капућино . Могуће да конобар није био добро испрао детерџент са шољице . -И не само она . Оба члана жирија вршили су притисак на мене да им дам награде !
-Побогу , Радоване – био сам запрепаштен – зар је могуће да су и чланови жирија слали своје радове на конкурс ? -Е , мој Срђане – погледао ме је сузним очима – не знаш ти шта се све мени издешавало – рече па потом погну своју проћелаву главу .
Слика утученог старца који је у дубокој жалости за својом супругом у мени је изазивала искрено саосећање . Радован је деловао као превише искрена и добра душа , зато су га ваљда и искористили безобзирни људи .
-Ко је био у жирију ? -Драгица Холтнер – Јанковић и Драгомир Лековић . Чуо си за обоје , претпостављам ? Та имена су ми била позната . Драгомир је власник једне београдске издавачке куће . Завршио је светску књижевност . Пре него што сам срео Радована видео сам га у пролазу како се полако и господствено провлачи између штандова . Чини ми се да фарба косу и користи пудер како би сакрио боре .
25