Мој план се није остварио у првом реду због тога што сам ја био велика страшљивица па увече нисам смио да изиђем ни у двориште , а камоли да се попнем на бријег .
Кад сам већ био у шестој години дали су ми да чувам јагањце . Био је то лак и занимљив посао , особито ако је лијеп дан и ако се у близини нађе још које чобанче . Онда смо се играли , тражили птичја јаја , зидали куле брали јагоде и печурке . Често бисмо у игри заборавили на своје стадо и оно би се зачас нашло у туђем житу . Ако би то спазио сеоски пољар , чувар усјева , надигао би грдну вику и појурио да нас бије или би нас тужио родитељима , па је било батина као кише .
Нарочито сам добро запамтијо једног старог пољара који је волио ракију и према њему сам касније радио лик сеоског пољара и партизанског кувара , чича Лијана , главног јунака мојих ратних романа за дјецу .
Први велики и преломни догађај у мом животу био је полазак у основну школу . Старији у селу увијек су нас плашили школом . Чим нешто скривиш , већ ти пријете :
— Чек , чек , поћи ћеш ти у школу па ће ти учитељица одерати кожу са леђа , а поп ће ти одсјећи језик .
Наравно , нисам се усудио да сам одем до школе . Одвео ме је дјед Раде и уз пут ми обећао :
— Не бој се ти ништа , иди слободно у разред , а ја ћу те чекати иза живице . Ако дође до боја ти само вичи и ето мене одмах .
У школи су ме чекала разна изненађења . Разред пун слика . Овдје зец , тамо вук , онамо змија , па медвјед , лав , камила . И лијепо и страшно . Да није остале дјеце , не бих ти се ја , мајци , сам усудио да завирим у разред .
На ормару , покрај табле , угледах глобус и шапатом питам свога друга из клупе шта је оно .
— Бостан — каже он .
Кад је нас , прваке , учитељица стала испитивати како је коме име и презиме , ја казах своје име , али како ми је презиме — нисам знао .
— Молим , он се зове Ћопић ! — поможе ми један ђак из другог разреда . — Зовеш ли се Ћопић ? — пита учитељица .
— Не зовем — кажем ја . — Наша се кућа зове кућа Ћопића , и овце и говеда зову се Ћопића , и њива ...