Само откуцаш и она оде . Дао сам му и моју електронску картицу . Нека дете купи шта му треба за те мисије . Седим ја тако читам неке старе новине јер немам паре за нове , све дадох како бих отплатио кредите , а и сину сам дао своју картицу . Силази он низ степенице и носи картицу , каже да је она угашена . Питам зашто , а он каже да је то због мисије . Питам га зашто због мисије , а он ми каже да је мисија завршена . Мислим се ја , сигурно се нешто споречкао са државом , али ћутим не говорим ништа . Важно је да је ваљао својој држави , па сада ако су прекинули мисију нема везе . Видим сад неки дан Марков отац купио сину најновији „ Ауди ―, видим овом мом криво , али неће да тражи , скроман је он . Али ја не могу да дозволим да се мој син вози у „ Југу ―, одем у банку и подигнем кредит . За недељу дана мој син је возио најновији „ БМВ-е ―. Ето прође тако поред мене кад идем са посла , неће да стане . Нека , дете се вози , могу ја и пешке . То је добро због гојазности . А и ја волим да идем пешке . Ено и Марков тата иде пешке . И шта му фали . Човек неће умрети од гојазности и високог притиска , има скоро педесет кила , мало дебљи од мене . Нешто сам ових дана почео да седим , чини ми се да нисам раније био толико бео . Побелео сам као овца . И притисак имам висок . То сигурно није због тога што сам добио отказ и што ми син не долази кући већ две недеље . Мислим да је то због старости . У септембру пуним педесет , нису то мале године . Ево шетам парком јурим голубове . Није да немам шта да једем , него ја много волим чорбу од голуба . И Марков тата их много воли . Дођем кући , син седи у двоседу , гледа телевизор , сав пребледео , модар око очију . Па где си ти сине , две недеље те нема ? Он ми тражи паре , каже требају му за нешто . И Марку је отац дао паре за нешто . Шта ћу радим оно мало што ми је остало да платим рату , али кад има Марко и мој син мора да има . Опет је нестао на три недеље . Враћам се ту , са контејнера . Какве само ствари људи бацају у те контејнере , жао ми било да то гледам . И Марковом тати је било жао . Улазим у собу , син седи на двоседу . Нема телевизора , мора да га је продао . Кола је још одкад слупао па је морао да их прода у старо гвожђе . Више нисам имао пара да му дајем , чуо сам да ни Марков тата није имао , па је мој син почео да продаје ствари из куће . Продавао , па онда нестајао на неколико недеља и тако стално . Али једног дана није дошао . Кажу да је узео превелику дозу . Тако је и Марко урадио . Нисам имао више са чиме да одплаћујем кредите па су ми одузели кућу . И Марковом тати су одузели кућу . И сада се он и ја боримо ко ће боље јело да нађе у контејнеру јер не може Марков тата да има боље од мене !