ЂУРА ШЕФЕР СРЕМАЦ
О Л И М П И Ј С К И Г О С Т И
Олимпијада беше неком мајка неком маћеха . За наше србијанске финансијске ( не ) прилике многима се и о нос обила . А како то прође к ’ о бос по трњу наш вредни домаћин паор Пантелија , звани Панта – то је за праву олимпијску причу . – Здраво , пријатељу ! Како си ? Да ниси и ти глед ’ о оне наше олимпијце ови ’ дана ? – Како да нисам , мој комшо ! Све сам лепо , натенане , зурио у екран , не би ли дочек ’ о коју златну медаљу – отпоздрави паор Пантелија свом незваном госту с друге стране шора . – Па и ја тако исто . К ’ о да имам неке користи од тога . Јеси л ’ и ти трч ’ о и плив ’ о тамо у Лондону , ха-ха-ха ?! – Још како сам , мој прика . И сад ми још трну табани кол ’ ко сам трч ’ о , час у бирцуз по пиво , час да на ’ раним „ шаруљу “ и „ цветуљу “. Још ми ова друга била пред тељењем . – Види чуда ! Па како си све то постиг ’ о !? – Ни сам не знам како . Једино ми жао што сам после свега ост ’ о кратки рукава . – Како то , прикане мој !? – Лепо ! Играмо ти ми ватерполо , а у моју авлију се сјати пола комшилука . Знају , бећари , има сељак Панта резерве гајби пива у подруму , па да мало запливају . А и моја домаћица спремила сокова од вишања , кајсија бресака ... – Аууу , Пантелија ! Има се , може се ! – Јес , очина ! Питај ме шта је после три-четир так ’ а славља остало од Пантине златне резерве . – Како то мислиш ? – Упуца ти онај наш Златојко у сред мете , а мој комшилук , к ’ о на свадби , бокте мазо , диже ко пиво ко вино и као мени у здравље . „ Живео , комшо , за ову медаљу !“ – Ама , људи , живели ви мени сто година , ал ’ немам ја више муниције ни за сутрашње полуфинале , а чека нас , можда и нека финална утакмица !
Ту Панту к ’ о на нож , онај касапски подужи , дочекаше сви у глас к ’ о да су вране загракале : – Немој тако , Панто , наши су увек били већи од други ’. Пратиш ли ти ситуацију у спорту ?
„ Пратим , пратим , а боље да ми и не дођосте “, помисли забринути паор . – И шта велиш ? Само три финала пророкујеш ? Немој да те ко чује , мо ’ ш и у апсу завршити .
Е , онда Панти пуче пред очима , оним мало зрикастим : – Ама људи , ми смо ситна риба пљуцкавица за велике спортске силе ! ’ Ајд ’, имамо тог нашег Нолета , ал ’ момак се сâм изборио за своја злата . А шта ће ови наши из други ’ спортова ? Нема пас за шта да их угризе , све сами голугозани и голотрбани . Сви на татиној прћији и мамином миразу ! -Опет ти , Панто , поцењујеш своје !