На тек окреченој бијелој фасади – освануо је графит : ВОЛИМ БИЈЕЛО . Домаћин , бијесан , узима остатке фарбе и кречи страшну мрљу на својој кући . Утрошио је пуно труда и материјала , па и живаца , како би елиминисао дречаву боју спреја којим је графит био исписан . Лакнуло му је тек кад је све вратио у пређашње стање и сјај . Сјутрадан је освануо нови графит : И ДАЉЕ ВОЛИМ БИЈЕЛО . Домаћин се тада до бола изнервирао , пријетио , обећавао да ће спавати на тераси и зликовцу поставити замку и да никада више неће ... А кад се све слегло и кад је о свему размислио – човјек је схватио да разлога за свађу заправо није ни било , да се он уствари само срео са истомишљеником .
РУИНЕ
-Такле то ши ти ! – обрати јој се он с очигледним задовољством . – Топра ши била ! Колико ти пеше котина ? - Ускоро ће бити сто једанес` , старкељо ! – дрекну она у његово лево уво . - Јоф ши млата – примети старац . – Мени је фећ што шетрна`ест , и ја шам топро . У топром шмо праку шивели теветешет котина ! Ижротили шмо тринаешторо теце . Топро ше ошешам . Фитиш , жатовољан шам с топом . Али , јетну крешку ти никата не моку опроштити . Ти ши крифа што … - Ма шта то говориш , цркотино ! – љутито га прекиде жена . - Ти ши крифа што је наше прво тете умрло у шфојој шежтесеттеветој котини . А уфек шам ти кофорио да га не пажиш топро , да му таш фише … Ту ши мало попуфтила . Ниши ка некофала прафилно . Шфе што не фаља трепа уфек … - не довршивши реченицу , он заспа . Она , идући на прстима , изадје у предсобље .