Емитоване су бројне хумористичко-сатиричне радио емисија ( ТВ се баш није претргла ), излазио завидан број сатиричних листова ( неки су и забрањивани ). Било је посла ( и хонорара ) за све писце и карикатуристе . Морам признати да смо стално били под паском . Будним оком партијских цензора . Комунисти су , за разлику од данашњих партијских душебрижника , читали све шта смо писали . Довијали смо се на разне начине да им доскочимо . Тако су настајали антологијски афоризми , епиграми , приче и песме . Било је то време када су читаоци често почињали да читају новине од наших текстова . На улици , у канцеларијама , у кафанама , па и у салама за састанке препричаване су наше умотворине . Онда је бродом лудака допловила црна ера . Бивши црвени , који су нас у црно завили , нису били благонаклони према сатиричарима . Ипак су нас , мада нерадо , пуштали да стварамо . Јесу нас надзирали , прислушкивали и понекад млатили . У злој ери директно се није смео спомињати диктатор и једна покрајина у нестајању . Две свете краве . Остало је било дозвољено до одређених граница . Преко границе ... зна се , ишао си у затвор , остајао без радног места . Све сам то осетио на својој кожи . Колеге и ја смо у инат властодршцима „ пуцали “ из својих пера свом жестином . Постојале су рубрике , новине и емисије где смо , упрскос притисцима , објављивали текстове и били плаћени за то . После побуне народа и доласка наводне демократије , све је отишло до ђавола ! Очекиване позитивне промене уништили су апартичики . Новкомпоновани уредничићи и директори ( на републичком , покрајинском и локалном нивоу ). Брже-боље су у дневним новинама и часописима укинули хумористичко-сатиричне рубрике . Са радија и телевизије скинули емисије сатиричног садржаја . Нова власт , колико ја знам , тако нешто није тражила , бар не јавно . Међутим , полтрони ( слуге сваког режима ) су пожурили да се докажу . Да од нас , мрских писаца без длаке на језику , заштите партијске шефове . Да им ми , сатрапи сатиричарски , не би загорчавали живот . За релативно кратко време , као по команди , пакосне бирократе у новинарству и књижевности протерали су или скрајнули хумор и сатиру . Зарад њих се култура у целини деценијама неће опоравити . Кад политичарима споменете Устав , одмах се крсте и заклињу .
ОТВОРЕНО ПИСМО ЈЕДНОГ ПИСЦА
Емитоване су бројне хумористичко-сатиричне радио емисија ( ТВ се баш није претргла ), излазио завидан број сатиричних листова ( неки су и забрањивани ). Било је посла ( и хонорара ) за све писце и карикатуристе . Морам признати да смо стално били под паском . Будним оком партијских цензора . Комунисти су , за разлику од данашњих партијских душебрижника , читали све шта смо писали . Довијали смо се на разне начине да им доскочимо . Тако су настајали антологијски афоризми , епиграми , приче и песме . Било је то време када су читаоци често почињали да читају новине од наших текстова . На улици , у канцеларијама , у кафанама , па и у салама за састанке препричаване су наше умотворине . Онда је бродом лудака допловила црна ера . Бивши црвени , који су нас у црно завили , нису били благонаклони према сатиричарима . Ипак су нас , мада нерадо , пуштали да стварамо . Јесу нас надзирали , прислушкивали и понекад млатили . У злој ери директно се није смео спомињати диктатор и једна покрајина у нестајању . Две свете краве . Остало је било дозвољено до одређених граница . Преко границе ... зна се , ишао си у затвор , остајао без радног места . Све сам то осетио на својој кожи . Колеге и ја смо у инат властодршцима „ пуцали “ из својих пера свом жестином . Постојале су рубрике , новине и емисије где смо , упрскос притисцима , објављивали текстове и били плаћени за то . После побуне народа и доласка наводне демократије , све је отишло до ђавола ! Очекиване позитивне промене уништили су апартичики . Новкомпоновани уредничићи и директори ( на републичком , покрајинском и локалном нивоу ). Брже-боље су у дневним новинама и часописима укинули хумористичко-сатиричне рубрике . Са радија и телевизије скинули емисије сатиричног садржаја . Нова власт , колико ја знам , тако нешто није тражила , бар не јавно . Међутим , полтрони ( слуге сваког режима ) су пожурили да се докажу . Да од нас , мрских писаца без длаке на језику , заштите партијске шефове . Да им ми , сатрапи сатиричарски , не би загорчавали живот . За релативно кратко време , као по команди , пакосне бирократе у новинарству и књижевности протерали су или скрајнули хумор и сатиру . Зарад њих се култура у целини деценијама неће опоравити . Кад политичарима споменете Устав , одмах се крсте и заклињу .