Или : зашто су нестале хумористичко-сатиричне рубрике у новинама и часописима и емисије на радију и телевизији ?
Демократија , издајница , убила сатиру ! У Србији , наравно , где би иначе . Земљи свих чуда . Где вољом моћника домове културе претварају у складишта , музеје у кафане , биоскопе у коцкарнице . Где министри презиру уметнике и културне посленике , или бију и псују новинаре . Док држава губи територије , углед , поштовање , новац , становнике ... Људи умиру од глади . Све је више самоубистава . Реке незапослених претвориле се у океан безнађа . Све то траје ли траје . И сви се праве блесави . Као да се ништа не догађа . У таквој ситуацији посла за сатиричаре има на претек . Стварно , да ли неко у држави обневиделих примећује да нема хумора и сатире ?! Аматерске покушаје на малим екранима , где препричавају уличне вицеве , не рачунам . Мислим на књижевну сатиру . Квалитетну , снажну , с мудима . Неке колеге , повезане пупчаном врпцом са политиком и политичарима , самозвани и добростојећи „ цареви сатире “ сеире по престоној чаршији , хвалећи себе , како смо ми , Срби , у сатири прави цунама . Ваљда мисле на поплаву афоризама и афористичара . То баш и није за похвалу . Да имамо агилнију и квалитетнију књижевну критку , уреднике са строжијим критеријумом , сигурно би било другачије . Постоји у овој несрећној земљи , где је све више гладних и обесправљених , незапослених и огорчених људи , довољно храбрих сатиричара , даровитих и независних . Невоља је што нема простора за публиковање њихових дела . Чини се да то одговара свим бившим и садашњим властодршцима . Као и њиховим финансијерима и послушницима у медијима . У време самоуправног социјализма , веровали или не , хумористичке подлистке и странице имао је сваки дневни лист и часопис који је држао до себе . Такве рубрике постојале су чак и у фабричким листовима .
ОТВОРЕНО ПИСМО ЈЕДНОГ ПИСЦА
СМРТ САТИРЕ
Или : зашто су нестале хумористичко-сатиричне рубрике у новинама и часописима и емисије на радију и телевизији ?
Демократија , издајница , убила сатиру ! У Србији , наравно , где би иначе . Земљи свих чуда . Где вољом моћника домове културе претварају у складишта , музеје у кафане , биоскопе у коцкарнице . Где министри презиру уметнике и културне посленике , или бију и псују новинаре . Док држава губи територије , углед , поштовање , новац , становнике ... Људи умиру од глади . Све је више самоубистава . Реке незапослених претвориле се у океан безнађа . Све то траје ли траје . И сви се праве блесави . Као да се ништа не догађа . У таквој ситуацији посла за сатиричаре има на претек . Стварно , да ли неко у држави обневиделих примећује да нема хумора и сатире ?! Аматерске покушаје на малим екранима , где препричавају уличне вицеве , не рачунам . Мислим на књижевну сатиру . Квалитетну , снажну , с мудима . Неке колеге , повезане пупчаном врпцом са политиком и политичарима , самозвани и добростојећи „ цареви сатире “ сеире по престоној чаршији , хвалећи себе , како смо ми , Срби , у сатири прави цунама . Ваљда мисле на поплаву афоризама и афористичара . То баш и није за похвалу . Да имамо агилнију и квалитетнију књижевну критку , уреднике са строжијим критеријумом , сигурно би било другачије . Постоји у овој несрећној земљи , где је све више гладних и обесправљених , незапослених и огорчених људи , довољно храбрих сатиричара , даровитих и независних . Невоља је што нема простора за публиковање њихових дела . Чини се да то одговара свим бившим и садашњим властодршцима . Као и њиховим финансијерима и послушницима у медијима . У време самоуправног социјализма , веровали или не , хумористичке подлистке и странице имао је сваки дневни лист и часопис који је држао до себе . Такве рубрике постојале су чак и у фабричким листовима .