Подигох коверте и уђох назад у стан . Отворих један па други . Били су то дописи из Електродистрибуције и Инфостана у којима ме обавештавају да ћу све док не престанем да пишем о њима бити без струје , грејања и воде . И заиста , истог трена сијалица у ходнику се угаси . Отиђох до купатила и одврнух чесму . Међутим , сем шуштања од притиска ничег другог није било .
„ Богами , ови се не шале !“, рекох себи . Седох затим на фотељу у дневној соби па стадох да пребирам по својој глави : „ Ускоро ће зима , а без грејања сам надрљао ! Без девојке не могу , без пријатеља не могу , без хране не могу . Шта да радим ? Ако не могу да пишем о савременицима можда бих могао да пишем о онима што више нису живи ? Мада , то није добра идеја . Не каже се џабе : „ О покојницима све најбоље !“ А ако бих писао о људима који тек треба да се роде , ни то не би била најбоља идеја , јер ако се савременици оволико љуте шта ће тек да раде будуће генерације ! Обележиће моје име за сва времена , па ће моји наследници још морати да испаштају због мене .“
Обореног погледа ка тепиху тражио сам излаз из новонастале ситуације .
На крају признах себи : „ Изгледа да је издавач у праву . Мораћу да пишем само о себи .“
Затим узех свој Нотебоок , укључих га и почех да пишем аутобиографско - сатиричну причу .
И тако , док сам писао и „ сатирао “ себе , почех и полако да се љутим на себе . Покушао сам да игноришем тај осећај , али он је бивао све јачи и јачи . На крају , када сам завршио причу био сам потпуно бесан на себе ! „ Дођавола , стварно си претерао !“, рекох себи и још додадох : „ Ако у будуће не престанеш да пишеш о себи наљутићу се на тебе и више никада нећу да причам са тобом , хоћу рећи са самим собом !“
И ето , тако је и било и остало , до дана данашњег ...