ВЕЛИБОР МИХИЋ
ЧОВЕК У ФУТ ... ПАРДОН !... У ШАХТУ Посвећено Чехонтеу
" Почетком зиме , вучен пребрзим темпом живота велеграда , упадох , изненада , у шахт ! Опсовах , по балкански , још боље , по српски ! У шахту нема телефона да позовем помоћ , у том смо танки !... Али ' градски оци ' су обећали у изборној кампањи : биће боље !..." Кад сам ово написао , закључих да није лоше . Почетак приче обећава , постигао сам три јединства : време - почетак зиме ; место - шахт ; радња - целовита , у шахту сам . Читалац не може да не примети , тј ., не мора да " мозга " " шта је писац хтео да каже "... Наставио сам даље ... " Није прошло ни читаво поподне , један старац ме , изнад моје главе , прекори што нисам пазио куд идем , не бих упао . - Па шта сад ?! - упитах , мало је рећи нервозно . - Сад је готово , упао си ! Па оде ..." Ни ово није лоше , закључих : увео сам ново лице , има и дијалога , све кратко , сажето , чак сам ударио чвргу иронији , а неизвесност , шта ће бити са мном , остала је . Реших да почетак ове приче покажем пријатељу ... али прво да мало презалогајим , инспирација ме је исцрпла , почетак приче ми увек однесе много калорија . Кад сам смирио желудац , однео сам причу пријатељу , он је неки вајни критичар : написао је 17 књига критика а још није постао славан ! Ја бих , да сам на његовом месту , одустао већ на десетој ! Али , свако има свој ( ауто ) пут ...
- Шта ти је ово ? - упита он . - Прича , заправао почетак сатиричне приче . - То видим , нисам ћорав , али зашто си је започео , то је важно . Дакле , зашто ? - То је прича за конкурс . Надам се да ће бити запажена , можда и нагр ( а ) ђена . Он се насмеја . - Хм , сви ви , почетници сте исти : чим умочите перо , одмах мислите на наг ( р ) аду !... Имаш , брате , много грешака ... " Изненада упао у шахт "! Бриши " изненада ", нико не упада знајући унапред ... разумеш ?!... " Вучен пребрзим темпом живота велеграда "! Ти неког имитираш ?!
- Мислиш на Р . Домановића ? - Не , мислим на себе , ја тако пишем ... то је мој стил ... Плати 250 динара па може да остане ! Платих , жао ми било лепе слике : каскам док ме темпо вуче у шахт ! И тако , остаде ми почетак , поправљен , умивен ... а кад дођох кући , наставих своју причу за конкурс ... " Седим у шахту , немам права да се љутим , нисам сломио ногу , руку , главу ... све ми је , хвала
Богу , на месту ... само што сам изгубио слободу кретања ... Није шахт ни предубок , не , уопште не , тако је и копан да се човек само угрува , а да не може да изађе ... Почетком следеће недеље , наиђе неки човек с хамбургером ( ма ни краставче да понуди !) и заинтересова се шта ту , доле , радим . Објаснио сам . И додао : - Шта да радим , не могу напоље , сам ? - Стисни зубе и трпи ! - одлучно ће он . - Живот је борба ! Па оде ..." Објаснио сам пријатељу докле сам стао с причом . Запањио се да сам још увек у шахту ! - Тапкаш у месту ( овде је , у директном обраћању , изговорио моје име које , због анонимности конкурса , не смем да наведем ). - Него , што пре из тог шахта ! - Али , онда , нећу моћи да задовољим пропозиције конкурса , 5 страна ! Треба , то , попунити ! Зато остајем у шахту , морам , неко ће се већ смиловати !
Он одмахну руком и рече да му више не досађујем . А ја , зна се ... перо у шаке , Жири чека ...