ДАН КАДА СУ НАМ ПРЕСЕЛЕ ЗАДУШНИЦЕ
Бог је , најзад , једном и нас погледао , па нас преплављају зраци сунца налик на ридје иверје . Месопусна субота је и дан одвајкада у народу познат као Задушнице . Са мајком сам на очевом гробу . Обузима ме бес док слушам глас из мобилног телефона . Тешка срца старој преносим да парох не може да додје пошто освештава крајпутну биртију Рајка Смејурије ! Она је присебна па увежбано почиње с запевком синхронизованом с ударањем песницама у попрсје : - Аој , мужу , очи моје извадјене ! Сунце моје угашено !
Окреће се према мени , издувава нос измедју палца и кажипрста , и наредјује ми :
- Примакни ту супу ! Одмакни печење ! Прво иде римфлајш , па ондак по реду ! ... Јој , чо ’ еку , крило моје сасечено !
- Пази , бре , матора , замало да се усекнеш у подварак ! – благовремена је моја опомена .
Наступила би свечана тишина да неколико хумки даље од нас није загрмео лако препознатљив глас Лите Банчуле :
- Леле , слатки тато ! Да си ти , саде , жив , ја не би веков ’ о сирото и мучки !
- Чемерни , Лито , па ти оману гроб ! – прискочи му жена . – Твој отац је са ’ рањен у раку до ове !
- Ију , грешан ли сам ! – зграњава се Лита . – Па ја вид ’ о да се не сећам ограде , ал ’ се тешем да ме издало панћење ! Еј , пуста памети ! Плак ’ о сам на гробу , комшије , Калеје , који ме је урнисав ’ о од тепање !
Прену ме глас мајке : - Сине , пробитачно је да пожуримо ! Нисам наранила нашу козу ,
Белку ! - Ама , мани је , бестрага јој глава ! ’ Место да она тебе ’ рани , ти гинеш око ње , а зором се рвеш са хокејашима пред самопослугом , у реду за млеко ! - Как ’ им , бре , сад , па хокејашима ? - Па са пензосима , што гегају на штап , бистре политику , и верују на реч политичарима да су „ перспектива и снага Србије !“
Разговор прекида цилик телефона . Јављам се и једва некако докучим да ме зове мој брат од стрица , Манојло ! Дијалог нам је пун драмског набоја :
ЈА : Црни , Мане , откуд ти у ово доба ? И одакле зовеш када тако кркљаш к ’ о да су те третирали нервним плином ?