Има три ПМС-а месечно и прохтеве труднице . Натрћене чистачице гурам носом у кофе , само да јој пре затварања купим сушене банане или грчке маслине . А кад , са видљивим знацима инфаркта , улетим у кућу , чандрка : „ Какво је време на Крети , кретену килави , ја сад ово не бих јела ни да ми је последње !“ „ Даће бог “, узвраћам шапатом , па целу ноћ цвилим у јастук текстуре морског сунђера , убеђујући свевишњег да ми се то ( а и све остало у животу ) ‒ омакло .
* Кад супругашица оде на џогинг са личним тренером , не дајем замаха љубомори питајући се о шта ће се , ознојана по свим прегибима , наслонити , већ стрепим , док јој ручно цедим папају добродошлице , да не изврне чланак . Њен осмех нема цену , премда спада у сухомеснате емотивне производе . Страх од висине не јавља јој се на штиклама високим као трећа пречка мердевина , већ само док пере прозоре . Такође , замантава јој се и од гасова из лонца и усисивача . На све те бугарије моје је да се потпрегачим и дотирам јој новац за брзи шопинг док опасност од рада не мине . Признајем да пеглам своју жену , јер се боји врелих плоха , пошто јој се нека чукунбаба опекла случајно налетевши на ломачу . Белешке које , за њену архиву , водим уз турске серије дебље су него књиге снимања . Генеолошко стабло сваког јунака пратим до Сулејмана Величанственог . Угађам јој на безброј начина , опрезнији него собар Луја КсИВ . Дођу ли јој пријатељице , прво им сервирам морске плодове и пасте , па затим , да не сметам , са клупе у паркићу ( дуж које се обично двоје већ дрпа , што је мало и непријатно ) бленем у прозор , одакле ће светионик моје љубави сигналима дати знак да је Итака упловива . Некад то , сирота , и заборави , али без бриге , ето мене ујутру крепког , с врућим хлебом под којим ми укочени прсти поново постају покретљиви . Лак сан код ње иде уз тешку хистерију . Док спи , ходам као по јајима Б класе која пуцају и кад носиља мало жустрије трепне . Равновесје не постоји ни приликом етикеције . Оболео од инфантилије нежно је милујем изразима типа : бисерна перлица , слатки медаљончић , клизава видрица , зобена прекрупица . Узвраћа ми речником марвеног генетичара , па наизменично постајем липсала мазга , килави јарац , лажљива ухолажа , ђавољи чмичак или коњски разводник , с тим да су ми нека од тих тепањштина у међувремену и омилила , јер ипак сам баш ја њен , рецимо – смрдљиви лемур .
НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ