Ништа нам друго није преостало него да чекамо чистаче да нам прочисте пут . Док смо ми тако чекали чистаче полако је пада мрак али и снег . Када је прошло десет сати и када смо закључили да до јутра нећемо успети да изађемо из тог ( с ) нежног заноса мрака и снега , морали смо да спавамо у аутобусу . А , јесте ли ви некада спавали у аутобусу ? Нисте . Да будем искрен , знао сам . И не покушавајте то код куће . У ствари и не можете код куће јер немате аутобус , а и да имате како би сте га паркирали у кућу . Хтео сам искрено рећи , немојте уопште спавати у аутобусу !
Таман што сам мало склопио очи , возач ауотобуса је почео да стење . Мислио сам да га боли стомак , али њему је само било хладно . Прсти на ногама су му се скупили ко вране на бандери . И шта сам могао друго да урадим него да му да своје вунене чарапе . Дао сам му чарапе које ми је исплела моја бака из Бајине Баште . Да будем искрен , ви се сада питате па због чега , побогу , нисам отишао и преноћио код баке ? И ако хоћете искрено , то сам и покушао . Изашао сам из аутобуса и крену да тражим , али нисам успео да нађем њен гроб јер је гробље било завејано . Тако сам се сав залеђен вратио у аутобус . Возач је спавао и није давао аберке ( ма шта год ова реч значила ) на моје стењање . Чак сам почео и да вриштим , као фол сам видео духа са једном ногом . Возач ми је на то само одговорио да се такве халуцинације јављају онима који не носе вунене чарапе . Да будем искрен од тог тренутка сам решио да више никада у животу не будем искрен . Ујутру када сам се пробудио чистачи су већ увелико чистили пут . Истог тренутка сам зграбио бакине вунене чарапе и ухватио аутобус за Београд .
Ето сада видите због чега не волим зимовања . Зато , коме треба купон нека ми се јави .