ПРАВИ ПРИЈАТЕЉ
Верујем да свако има своју причу, да свако бира свој пут и своје жеље, али човек не би био човек када то са неким не би поделио, бар тако кажу. Да ли су слагали? Да ли човек стварно мора да подели своје тајне, срећу, неуспехе и све остало са неким другим? Мој мозак каже да, али срце као и свако друго – увек се супротстави, али разумем ја то... једном повређено срце, у неким случајевима остаје повређено, све док нам неко не помогне у томе да оно опет заблиста, а успомене постану саставни део живота и радо их се сећамо. Речима се нажалост те вечери нису могла описати осећања, ево и зашто…
Она је била и остала моје све. Моје три тачке на крају реченице, моја срећа када јој угледам лице и моја туга када није ту. Ретко није била ту, али сећам се... погађало је. Љутила би се за сваку ситницу, смејала се најгласније, звала у касне сате и најјаче грлила. Имала је своје ставове, дуга размишљања и безгранична тражења себе. И баш као такву, волела сам је више од свих. Без лажи и без сјаја. Онако како се воли само једанпут. Чекала бих је сатима да дође из своје мрачне улице, само да бар минут проведем са њом. Да! Она је била вредна сваке секунде мог живота који сам провела са њом, размишљајући о њој, о нама. Било је много свађа, много суза, непроспаваних ноћи, смеха,... али прошло је. Све што је било, све до једне ситнице – готово је. Само она остаје.
Остаје у тој ноћи када су се ставови јачи од било чега сударили. Као две олује које су се удариле. Више не знам и понекад се само сетим шта смо све рекле једна другој. Свега ми, нисам желела да је повредим, нисам хтела да одем и заборавим на све... али она јесте. Учинила је све оно од чега сам стрепела. Заборавила ме је и наставила даље. Оставила ме у трагу њених старих успомена, а тако сам желела да будем њена стварност, њена свакодневица, део њеног дана. Овај град научила сам тражећи је, а тако се добро скривала. Умела је да ми не покаже ниједан знак туге, смехом је прекривала страх и сада већ новим другарицама је постајала оно што је мени била, али... она никада никоме неће бити оно што је мени била. Она ником неће бити све на начин на који је мени представљала нешто без чега не умем. Али ових сам се речи сетила тек пошто је отишла. Правих се речи увек касно сетим. И тихо бих жалила за неизговорене патње све до дана када сам јој рекла... Сећам се осећаја у грудима... сећам се како је хладан ветар разносио свуда моје сузе, али није ми сметао ветар и нису ми сметале сузе, сметало ми је што је дуго после мог говора о свему, ћутала. Знала је она добро шта ће ми рећи, али једноставно није. Желела сам да одем далеко одатле, да заборавим и на њу и на овај град, али замислите... није ме пустила. Тражећи још један разлог да останем, загрлила ме је најјаче, онако како само она зна. Одједном, престаје ветар и престају све олује. Али знате ли шта се дешава када се сударе две олује? Настаје једна јача од свих! Тако смо она и ја.
После свега што је прошло и што је било, остају успомене. Остаје она и остајем ја. Заувек. И у добру и у злу, док нас смрт не растави, ако и онда...
Јована Симић, I2
11