Школски билтен Трагом великих писаца 5. stranica od 7 Трагом великих писаца
6. страница Школски билтен
Дани мог детињства
II награда на такмичењу поводом Месеца књиге Ђорђе Николић, VII / 3 –
Већ неколико месеци имам жељу да напишем нешто о свом детињству, јер осећам да оно пролази, ближи се крају, а многе ствари не бих желео да заборавим. Доста радим на свом понашању, трудим се да будем озбиљнији и одговорнији, па се често и постидим да признам да ме неке дечје игре још увек привлаче. Дане свог детињства углавном сам провео играјући се са друштвом разних игара, најчешће напољу, далеко од очију одраслих. И пре поласка у школу правио сам разне несташлуке по кући и у вртићу, али је све то постало много занимљивије када сам кренуо у школу и упознао ново друштво са којим сам све то удесетостручио. Сећам се чаробних зима када смо обично провоцирали дечаке из старијих разреда тако што смо их гађали грудвама, а затим бежали колико нас ноге носе. Углавном сам ја био омрзнут међу тим старијим дечацима, па сам због тога најчешће ја и испаштао, али ме то никада није спречавало да их поново гађам, а затим безглаво бежим. Увек сам радио баш оно што не треба и никад ме није привлачило ништа што има везе са безбедношћу. Кад већ пишем о свом детињству, не могу а да не поменем Наше дрвоомиљено дрво моје дружине, смештено лево од терена за кошарку у нашем школском дворишту. И данас обожавамо да се на то дрво пењемо, али драж није у пењању, него у скривању да нас дежурни наставници не примете. Драж је, такође, у пењању на сам врх, јер оне шишарке са нижих грана не значе нам баш много; оне са врха, оне недоступне, некако су одувек биле најлепше. Вероватно због труда који је уложен да бисмо их дохватили, али и због висине ризика да нас одрасли не примете. И до данас сам остао један од најбољих пењача на Наше дрво, јер никад нисам размишљао о паду, од своје четврте године када сам почео да се верем по дрвећу. То мојим родитељима и дежурним наставницима никако није ишло у главу, као ни мени њихова наредба да престанем са пењањем, па сам увек једини био ухваћен и силом натеран да сиђем са највиших грана. Један такође битан тренутак мог одрастања је онај када ми је досадило да се кући враћам увек истим, најкраћим и најбезбеднијим путем. Тада је поичело уживање и са својом дружином сам храбро откривао најразличитије путеве за које до тад нисам ни знао да постоје. Неки од њих били су врло заобилазни, али утолико интересантнији и пуни искушења да се оглушимо о строге родитељске прописе. На таквом једном дугом путовању од школе до куће, откривам улаз на градилиште које се налазило у мом комшилуку. То одмах постаје наше омиљено свратиште на повратку из поподневне смене, јер тада радника на градилишту више није било. Први сам признао страх од улажења у то незавршено здање које онда постаје наше место за превазилажење страха од мрака. Свако од нас је морао да прође иницијације- шетња нормалним ходом по мраку кроз приземље зграде, где смо један по један улазили на мали задњи улаз, а излазили на широки предњи, где су сви остали дочекивали онога ко је прошао и честитали му. Као и Наше дрво, и ова грађевина добила је своје име- звали смо је Кућа зграде и јако нам недостаје од кад је завршена и усељена. Поред свега овога, много сам волео и да се санкам.
Признајем, волим и сад, а моја стрма улица савршено је место за то, јер док падам, имам осећај да падам под правим углом и то невероватном брзином. Уживање је још веће када при тој брзини ударим о један брежуљак који ме високо одбаци па сам приморан да напустим санке које настављају саме, док и оне не ударе у дрво.
Могао бих ја још дуго овако јер сећања су бројна. Сигуран сам да су и неки други дечаци проживели сличне ствари. Сигуран сам и да се овим мојом лудоријама ближи крај, не зато што ја то желим, него зато што се од мене очекује да се коначно уозбиљим, одрастем, понашам одговорно, у складу са својим годинама. Зато кажем: „ Збогом, детињство!“, а не знам да ли то стварно мислим.