У нашој школи ,,20. октобар'' 31.10.2013., у 20 сати одржана је незаборавна журка за ђаке, за коју су се ученици, али и наставници, дуго и нестрпљиво спремали.
Као одрасли људи, разредне старешине црвене и плаве смене, овогодишњу журку доживљавали су као добар провод за своје ђаке, нимало не очекујући да ће се и сами то вече незаборавно провести. Ученици петих разреда радовали су се зато што им је то прва оваква журка, а осмаци јер је једна од последњих у овој школи.
Као што знамо, обавештење о журци стигло је почетком недеље, тако да је то била главна тема за причу у школи читаве седмице. Припреме су трајале од оног момента када смо сазнали да ће журке бити. У ходницима су се могли чути разговори између другарица о томе шта ће која обући, која ће какву фризуру имати...,док су децаци имали други проблем. Њих је највише бринуло да ли ће на журку доћи баш она за којом им срце брже закуца. Било је и оних великих проблема, као на пример : “Хоће ли им проћи ова бубуљица до журке?” или “Баш је сада у казни па не може да дође!” У тим размишљањима време нам је пролазило.
Напокон је дошао и тај дан! Књиге, бриге и проблеми остали су код куће,а на журку су кренули сви, дотерани и видно расположени. Хол школе тог дана био је место за рефлекторе, музику и плес. Те вечери обновила су се стара пријатељства, стекла нова, а родиле су се и неке нове симпатије које ће, можда, прерасти у велике љубави. За њих ће ова журка, иако посебна, бити још лепша и још посебнија.
На све стране севали су блицеви мобилних телефона, у којима су забележени тренуци када је хол школе, који је до тада био место за дељење ужина, постао светлошћу и радошћу обасјан плесни подијум. На све стране могла су се видети деца која су, пуна енергије и узбуђења, играла уз песме које је DJ пуштао.Неки су причали и дружили се и покаткад заиграли, а када би се уморили, застали би поскакујући уз ритам музике,отварајући нове теме за разговоре. Атмосфера је била сјајна и свима се на лицима видела радост и уживање. Заиста нико није могао томе да одоли па су се чак и наставници, гледајући та весела лица својиx ученика, придружили и играли са њима. Вече је било магично, деца весела, наставници задовољни. Они су показали и другу страну своје личности. Показали су нам да нису само учени људи жељни давања и примања знања, већ и жива бића која воле и знају да се забављају. Чинило се да ни директор школе, Јован Ћуковић, није могао бити задовољнији. Чак је и он у току журке заиграо са нама.
Николина Вранеш
Александра Ђорђевић