Моја авантура почиње у Египту, у летовалишту Хургада, из ког смо аутобусом кренули на далек пут до пирамида.
Аутобусом смо путовали целу ноћ, али сам ја имао осећај да је пут трајао много дуже. У даљини, кроз пешчану прашину која је изгледала као велика завеса, назирао се циљ нашег путовања. Како се приближавао крај пута, моје узбуђење је расло. Осећао сам неку језу, вероватно зато што сам једини остао будан током целе ноћи.
Стигли смо у Каиро, главни град Египта, у чијој се близини налазе пирамиде. Искрено, очекивао сам да град изгледа као из оних филмова о Старом Египту, када су ту живели фараони, али није било тако. Где год да сам погледао, видео сам понеку зграду без прозора, врата или крова. Све је изгледало тако тужно и страшно. Како смо ишли ка пирамидама, све је мање било таквих „кућа“, али настао је други проблем. На веома непријатан начин сазнао сам да овде не поштују саобраћајне знаке и семафоре, јер су аутомобили пролазили испред и иза нас великом брзином, па ми се чинило да ћу се онесвестити од страха на свакој раскрсници коју смо прошли.
Најзад смо стигли. Након што смо купили карте, могли смо да приђемо ближе прамидама. Тек када смо им се тако приближили, схватио сам зашто су оне светско чудо. Пирамиде су толико високе да изгледа као да им се врх налази у облацима. Ту није био крај изнанеђењима. Сазнао сам и да ћу моћи да уђем у пирамиду. Толико сам био узбуђен да сам сваке две секунде запиткивао родитеље када ћемо кренути у ову нову авантуру. Моје одушевљење је спласнуло када нам је водич објаснио да је унутра јако загушљивао, тако да могуће и да се неко онесвести. Многи су одустали, али ја сам био одлучан. Док смо силазили низ степенице до унутрашњости пирамиде није било загушљиво, међутим, како смо силазили све дубље, тако сам почео да се борим за сваки дах. Поред тога, ужасно су ме болела леђа јер је ходник којим смо се спуштали био јако низак, толико да сам пар пута, када сам заборавио да немам места да се усправим, ударио главом о плафон. Сва срећа да сам имао качкет, иначе бих, можда, добио и неку болест да сам, случајно, раскварио главу. Нешто што ми је највише привлачило пажњу биле су рупе у плафону и на зидовима које су водиле у језиву таму. Мислио сам да воде до неких тајних пролаза пуних блага и замки. Имао сам осећај да ће, ако згазим ногом у ту рупу, из зидова излетети неке отровне стреле. Иако ми је то деловало у исто време и веома застрашујуће и интересантно, одлучио сам да ипак не пробам ништа од тога. Тако смо стигли до дна пирамиде, у просторију где се налази саркофаг. Скоро све злато из ове просторије је покрадено, а само део блага је склоњен у музеј. Ничега није било осим цртежа на зидовима, али и то је било довољно да човеку застане дах. Сама помисао да су ту, где ми сада стојимо, пролазили Стари Египћани, мами осмех на лице и чудан осећај у стомаку свима који макар понешто знају о Старом Египту и његовим владарима, чувеним фараонима.
Дошло је време да изађемо напоље. Док сам се пењао на последњи степеник, имао сам осећај као да сам се попео на Алпе, не само због бесконачних степеница, већ и зато што сам напокон удахнуо мало свежег ваздуха.
То је био крај мог незаборавног путовања. Аутобусом смо се вратили у хотел и после неколико дана авионом кући. Све то време имао сам осећај као да нисам био на неком непознатом месту, већ као да сам ту живео цео свој живот. Можда је то зато што сам уживао гледајући филмове и научно-популарне емисије о Старом Египту, али једно је сигурно, оваква авантура се памти до краја живота и од срца препоручујем свима да се и сами у то уверите.
ЕГИПАТБлискост далеких предела
30
Никола Милутиновић