испољавања наших најдубљих осећања. Одричем се права на обичне речи, желим право на
све необјашњиве лепоте талента.
Пеђа Звекан III3 , 18
ВРЛИНЕ НАС ЧИНЕ СРЕЋНИМ ЉУДИМА
Почнимо од реченица које све чешће чујемо: ,, Како смо живели пре... ''. Када сам
био мали ,,. ". Нисам разумео о чему су ми причали моји родитељи мислећи на то. Како
сазревам све ми је јасније. Па где смо ми то? Где нас води овај живот? По причама својих
родитеља закључио сам да су се пре вредновале другачије ствари него данас, да наше
одрастање одлази у погрешном смеру.
Сећам се као да је јуче било, живели смо у сиромашном селу, селу без амбиција. Из
којег и дан данас имам другара, који су ми некада били као породица. Свако јутро би ме
будила вика мог другара који је упорно покушавао да ме пробуди из чврстог сна. Погледао
бих кроз прозор и угледао друга са исцепаним шорцем и блатњавом лоптом у рукама, који
би ме нестрпљиво чекао испред куће. Шетали смо од куће до куће скупљајући друштво,
све док нас није било довољно за две екипе небитно фудбала, одбојке, између две ватре ...
Дружење нам је углавном било је до ручка, који смо редовно прескакали вичући
родитељима да нисмо гладни, иако смо једва сакривали нашу глад да не би изгубили
место у екипи. Није нам било битно да ли је нечија породица имућна или сиромашна, нису
нас занимале вероисповести нити националности , било је нам је једино важно каквог је
особа васпитања и какве је душе. Данас све иде неким другим, чини ми се, погрешним
током. Данас је јако тешко наћи пријатеља, пријатеља који ће бити уз тебе и када у џепу
имаш пара, а исто тако и када немаш. Пријатеља који ће бити уз тебе и када га треба, и
када он тебе треба.
Духовна вредност губи на значењу, све се више вреднује новац. Женском делу
популације углавном је најбитније да имају дечка који је познат на друштвеним мрежама
који ће да им удовољава сваку жељу, купује скупе ствари итд. Све што је некада било је
романтично и лепо данас постаје смешно. Једном приликом сам на ливади убрао букет
31