Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 21

ласером. Стајао је у некаквим светлећим круговима, најпре малим, па
све већим, зурио у блештаве кугле, сунчао главу невидљивом
светлошћу некакве лампе, али ништа није користило. Посетио је и
најпознатију траварку у региону. Ова му је справила горки чај од трава
што расту на Велебиту, Папуку, Вележу и Шамарици, лек који помаже и
падавичарима, месечарима и онима којима је сан трајно затворио своја
одморишна врата. Али њему није помогао. Бивало му је и горе, снови су
се обрушили у кошмар, онај вепар је мењао лик, и час постојао свињче
са главом пса, мачке, петла, час коња, краве, овце. Човека. Потражио је
спас и у алкохолу са којим се у младости лепо дружио, и једва га се
курталисао. Било је запретило избацивањем из војне службе и
немогућношћу напредовања. Сад би се, навече, знао опити
шљивовицом, нашао ју је у подруму куће бившег домаћина, скривену у
буренцету, запечаћеним воском и затрпаним сламом. Чувана је,
вероватно, за женидбу сина, такав је био обичај у овим крајевима. Овом
мелемницом, жућаном као банијски кајмак, као лички кисели купус,
знао би се натопити као спужва, пре спавања. Али није било заклона од
оне дивље немани. Вепар је излазио из шуме, сада неустрашивије и
грозоморнијег изгледа, и право улазио у његов сан. Гнездио се у
његовом логу, супружнички комотно и лагодно, имао је пон ]