Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 150

Ендрју О’Хејген
РАЗГОВОР СА НОРМАНОМ
МЕЈЛЕРОМ
Провео сам два априлска дана у кући Нормана Мејлера на Кејп
Коду. Сунце је залазило довољно дуго да бих могао да посматрам
трансвестите из Провинстауна док ходају Трговачком улицом у
каравану умјетних коврџа, али пошто је убрзо наступила олуја, повукао
сам се и спустио у дневни боравак Мејлерове куће поред океана. Сјели
смо на двије столице покрај великог прозора, и док смо причали, неко
чудно сјеверно свјетло ушуљало се кроз кишу и стакло како би
сачинило ореол око главе овог осамдесетчетворогодишњег књижевника.
Норис Черч, његова супруга, с којом је у браку двадесет и шест година,
била је у Њујорку тог викенда, али се њено присутство осјећало у
сликама које је насликала и окачила по зидовима.
Мејлер је посљедњи пут интервјуисан за овај часопис 1964. године,
када је објавио своју седму књигу. Ове године је објавио четрдесетдругу
по реду, Дворац у шуми (The Castle in the Forest), посветивши је својим
праунуцима, којих има десет, али и многој другој дјеци кумова и једној
пранећаки. Мршавији него прије, Мејлер хода уз помоћ два штапа.
Пошто представља старог принца двојности, нимало нас не чуди што
има и два слушна апарата, која су му омогућила да несметано чује
већину мојих питања. Ноћ прије интервјуа отишли смо на вечеру у
Мајкл Шејз, оближњи ресторан гдје су остриге специјалитет. Мејлер
добро зна конобаре и њихова имена, а јеловник још боље. Шкољке
острига обично носи кући јер воли да их чисти, да их гледа, и да
понекад по њима црта. „Погледај,“ рече ми, подижући једну од њих,
„шкољка остриге врло често подсјећа на лице неког грчког бога.“
Било је нешто зеусовско и у Мејлеру док је мозгао над мојим
питањима, иако је с времена на вријеме својом приземношћу подсјећао
на Стадса Лонигана. Његове плаве очи биле су сјајније док ми је
говорио како човјек његових година има чешћу потребу за вршењем
мале нужде. „На комеморацији Џорџу Плимптону,“ рече, „у цркви Св.
Џона, изненада ме ухватило, и знао сам да нећу издржати до краја
пролаза. Тако сам изјурио у ходник са стране и тамо срео Филипа Рота.
Понекад морам да уђем у телефонску говорницу да се олакшам, рекох
Филу. У мојим годинама једноставно не можеш да чекаш. Да, знам,
139