Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 142

У субјекту остаје бол:
Одбачен од Тебе
Узалуд пишем циничну пјесму
Колико пепела остаје иза сваке риме
Колико бола на овоме столу
(Стисак)
Посебну вриједност збирке треба сагледати у пјесмама обгрљеним
античким мотивима, гдје се угнијездила особност и интима самога
субјекта, гдје се земаљском несавршеношћу гријеши, али у пјесми
Пуста обала, о Тетида (по којој збирка носи име) у биг-план нагласак
је не на њеној родитељској љубави, већ на љубави супружнице, њеној
податности Пелеју.
Згранут Твојим издајством
Никада Те погледати неће
Он мој друг Хрстивоје
Из Зенице
Као Бог Сунца Хелије
(Клитија, сјећање је застрто)
Троја је разорен Мркоњић Град, драга је била кћер господара
вјетрова Еола, а субјект Краљ Требиња, а потом, не њихова прометејштина него воља богова, била је да „бродолом“ схрва њихова тијела,
дијелом и вољу. Мотив чекања и мотив наде су препознатљивости
античких епопеја, гдје је тек загријана брачна постеља закорачила у
пљусак непредвидивости, а супружници околностима раздружени.
Буктиња у Хименејевој руци, љубљена Еуридика није се спасила од
уједа змије, отровнице, и тешко је у Хаду супружнику призвати њену
обрану, њен живот. Затим пјесник миљковићевски зазива своју мртву
љубав (љубави моја мртва), а орфејски субјект је разњежио срце
Владара мртвих и вратио љубљену, субјект увјетован да не окреће главу
до изласка. Али то је учињено и љубав је заувијек изгубљена:
На жару у ватри сунца и дан данас
Ја пјевам своје тужне пјесме
А тебе мрачне силе раздиру
Чак и у овој пјесми
(Орфејева тугованка)
Синкретизам мотива специфичност је овог циклуса. Тако је Кирка с
језера Билећкога, у палати каменој, долази се по њену љубав Митом,
одлази се гласом Јаве. Ово су говори из Зеусове утробе, Метида је
идентифициран лик (по својој митској функционалности) с Милком која
је родила кћер Бојану,