Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 134

Радомир Мићуновић
ЕСЕЈ КОЈИ ТРАЈЕ
О збирци Ранка Павловића «Журка код
Екермана»
Збирка есеја Ранка Павловића «Журка код
Екермана» награда је читаоцима!
Овај књижуљак, да се послужим ауторовим изразом, подсетио ме на
реченицу изговорену на једном од многих промоција, када сам за
опсежну публикацију, обраћајући се више писцу него публици, рекао:
«Ова књига, да је мања, била би већа!». Сличан закључак налазим код
Павловића: «Краћи текст – дубљи траг!»
Ваљало би испоштовати, одмах на почетку, напомену с краја
Павловићеве најновије објаве: захвалност Министарству просвјете и
културе Републике Српске, које имађаше слуха и разумевања, да се
перојектује у пројекту.
Вредан је помена, дакако, и препоручитељ рукописа Јовица Аћин,
познат као један од најбољих есејиста на овим просторима. Неће ми
београдски Зрењанинац замерити што сам рецензију елегантно
заобишао, не желећи да подлегнем његовој сугестивности.
Но, да се вратимо Павловићевој личности и делу.
Ако је већ поменутим издањем награђено читатељство, ваљало би и
ствараоцу доделити достојно признање. Не сумњам да ће тако бити,
ускоро.
Књига се тек недавно појавила. Далеко од Бањалуке, његове животне
луке. На истоку Паноније, у Попином Вршцу. И није случајно што је
издавач КОВ, пошто је и наш другар, својим есејима – једнако као досад
причама, романима, песмама и драмама, за старе и младе - показао да је
стваралац племенитог кова. Њему неће измаћи, сигурно, друга награда,
која је, увек, прва, да се послужим Сервантесовим казивањем. Велики
Мигуел (1547 – 1616), кога Ранко сматра претечом мондијалних (и
модијалних) посмодерниста, зато што стално прича причу о причи који
жели да исприча, кроз витеза тужног лика саопштио је велику
донкихотску истину: Ако учествујете у књижевној утакмици гледајте да
добијете другу награду јер прва се увек даје по наклоности или по
отмености лица, а друга се даје чисто по правди. Песма је, срећом, изнад
125