Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Página 62

Александар Шаин
РУЖА
[09. 11. 2004]
Готово да сам била заборавила траг мојих ријечи на папиру, као траг
воде на листу папрати, или као траг сока разблаженог водом на
водоотпорном столњаку. Немам тако пуно времена и не могу да
дозволим безазленим ножевима на мојим леђима да урезују шаре у моју
нову роза кожу, моја колегиница на послу не може да се усредсреди на
свој писани студиј ако чује куцкање мојих прстију по тастатури.
Осјећам грч њене руке заустављене у покрету. Боже, дај ми неколико
ријечи на усне које боле цијелим тијелом, дај ми неколико ријечи да
именујем ову ватру соли на мојој кожи, овај безимени бол отрова без
мириса, што ми гуши душу, Боже, избави ме из ове тамнице, мене
слабу, мене погрешну, опрости ми моју немоћ. Моја радна колегиница
сједи пред компјутером и пише, једва се познајемо. Ја умирем сваког
дана, сваког сата. Мој муж, већи од моје самоће, мој муж и ја као двије
самоће пригњечене једна уз другу.
[07. 11. 2004]
Екрани компјутерâ освјетљавају нашу блиједозиду канцеларију.
Велики четвртасти прозор у краљевској улици мени заиста стране
краљевине. Гласови америчких, енглеских и француских туриста испод
прозора. Понекад коридор са војном музиком и кочије са кочијашима у
високим сједалима, црвенећи се у с вечаним ливрејима, с руменим
образима испод високих црвених цилиндара, као у бајци о Трноружици.
У земљи Х. К. Андерсена компјутерски екран одсијава се блиједим
електронским сјајем на моме лицу пуном готово невидљивих јамица и
дубоких уских рупа које крију мртве змије из Лебдиш-земље. Све је
тако стерилно овдје изузев мог лица. Када плачем, змије оживе и цртају
ми реповима почетак свијета. Јуче сам опет видјела себе удављену
данас. У сну: ''Онда су сви отворили уста и удисали воду интензивно,
као рибе. Нису могли да говоре, јер смо сви заједно били потопљени у
воду. Косе су нам се њихале у ритму невидљивих струја. Једна од нас
коначно проговори, испљувавајући велике мјехурове ваздуха: гдје су
мужеви? Тада једна андрогена особа коже прекривене ситним зеленим
алгама и с пловном кожицом између прстију, поче да нам пријети,
59