Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | 页面 30

А ми смо сада у промаха хотелу, као у карантину. Незахвалност
према тренутним доброчинитељима постаје тако природна кад је
човјек вани. Капираш!
ОН
(озбиљно, увјеравајући је): Сјетит ћу се свега кад се вратимо.
Овај ми зрак уништава мождане ћелије.
ОНА (тврдо): Е, нећемо се вратити, знаш. Никада, знаш. Правило је
кад већ једном одеш никад се не враћај. То ти је то, знаш.
ОН
(изнервирано): Шалиш се, па зар се нисмо већ вратили... Уосталом, молим те, не понављај стално то знаш и знаш и знаш. То је
заморно.
ОНА (пречује питање): Заморно је мени што немам ни секунду
времена за себе. Нитко ми не вјерује како је то кад ти нетко
стално виси о врату откако смо...Ма, слушај, кога брига. Да, кога
брига за тебе, за мене.
ОН: Некад ниси тако говорила.
(Појачава се глазба с радија. Откуцавање сата. Женски кораци све
ближи)
ОНА (наглашено весело): Знаш што, жељела бих с тобом водити љубав, јер осјећам да ћеш живјети кратко. Волим спавати с кратковјечнима. (плеше по соби) То је тако...племенито, великодушно
и, истодобно, изазовно.
ОН: Глупост!
ОНА: А можда си заборавио како се то ради. Но, само дођи, показат ћу
ти. Видјет ћеш, врло је једноставно. Као пливање, као вожња
аутомобила, кад једном научиш основне покрете...ево, све
почиње додиром. Узет ћу твоју руку. Тааако! Ево ту, дирни
ме...ех, ти (хихоће се) Притисни жилицу овдје на врату, то,
враже један, видиш како знаш ох-хо-хо-ла-е-хеј (дубоко дише)
не могу више из-др-р-жа-титити.
ОН
(беспомоћно, клонуто): Ништа од тога. Заборавио сам. Сама
кажеш да је било кратко.
ОНА: Што је кратко?
ОН: Краткоћа.
ОНА: Ја се сјећам и за тебе и за себе. Хајде, што чекаш! Прво се
скидамо, а онда...
ОН
(са страхом): А онда?
ОНА (ведро): Онда ме узми!
ОН
(замишљено): Како лијепо изгледају.
ОНА: Што?
ОН: Оне руже. Све су једнаке.
ОНА: И све служе истом циљу.
27