Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 18

- Тешко је без оца, ја то знам - изговорила је одједном колегиница у
црнини. - Морам да идем по децу - поновила је затим, као да жели
да побегне.
Знала сам да лаже, али нисам могла да је кривим. Научила сам да не
очекујем од људи да буду храбри. Вероватно се плашила да ће директор
школе чути где је била, а то би могло бити протумачено као подршка
Махатми и притајена побуна против одлуке Стамбене комисије - коју је
именовао директор. Па ипак, оно што је изговорила о оцу, све нас је
покосило. Изашла је рукујући се са својим професором, што је значило
да неће поново доћи.
- Жао ми је што на почетку радног века доживљавате овако нешто изговорио је он скрушено док се с њом здравио; као да се
извињавао.
Убрзо затим дошли су директор и секретар школе да најаве лекара.
Теткица је донела још једну шољу чаја и цигарете. Школски домар је
све време нешто чачкао око стезне главе, чинећи атмосферу још
апсурднијом. На неки уврнут начин, све је изгледало потпуно нормално.
И то што наш несрећни колега, добровољни заточеник у школском
подруму, објављује рат целом космосу.
*
У библиотеци ме је чекала Махатмина ћерка.
- Па, како је…? - процедила је погнуте главе, не изговоривши му
име.
Њене уплашене очи спремале су се на плач.
- Добро. Седи и гледа ТВ, чита књиге, долазе му људи у посету…
- Као болеснику... - прекину ме она - ... што он и јесте!
Крупне сузе скотрљале су се низ њено лице. Примакла сам столицу и
села до ње, загрлила је, и остала тако неко време.
- Никада није помислио како је мени -