Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 153
предодређене судбине појединих јунака и који сугеришу да ликове
суштински одређују њихове особине, а не имена која носе, чине ову
збирку јединственом и вредном пажње савременог читаоца.
Неке од ових приповедака спадају у оне ''којима је тешко измислити
крај'', с обзиром на низ неочекиваних ситуација и наглих преокрета, па
тако оне остају недовршене пружајући могућност читаоцу да их
догради. Неочекиваност поступака појединих ликова у извесној мери
разјашњава се у честим ретроспективним деоницама. Ликови у свим
приповеткама предодређени су љубављу, чак и кад наоко поричу њен
значај. Тако ће јунак приповетке Фатални завршетак проблематичне
љубавне приче узалуд покушавати да својој причи састави ''ефектан крај
који би својом идејом и алегоријом подигао вредност целе приче, а
љубавна тематика би добила тек маргиналну улогу''. Међутим, ''разапет
између љубави према писању и љубави према жени'', на крају преузима
идентитет свог књижевног јунака, средњовековног витеза, док је његова
љубав захваљујући дискети са ''срећним завршетком за проблематичне
приче'' срећу пронашла с другим његовим књижевним јунаком, против
чије се смрти у причи годинама успешно борила остављајући
приповетку главног јунака недовршеном. Тако се у исту раван доводи
живот приповедача и његових књижевних јунака, а неочекиваност овог
поступка и поигравање процесом књижевног стварања чине овај
књижевни експеримент изузетно атрактивним.
Кад љубав прође, као у приповеци Олуја, познате речи губе своја
значења, а неизговорене речи остављају ''у нама траг паљевине''.
Приповетке Дрво, Олуја и Лежао је на кревету, шака скрштених на
грудима целине су мале трилогије, у којој се саображавају женски и
мушки угао гледања на љубав која је прошла, али опстаје и у олуји и у
тишини у којој је ослушкују њихови јунаци .
Приповетка Јабука говори о љубави између родитеља и деце.
Грађена је на контрасту између ситница које преостану из некадашњег
срећног живота и везују се за топлину дома, и чињенице да су преостале
само крхотине некадашње породичне топлине, а да је пуноћу
породичног живота заменило отуђење.
У приповеци Пар на ироничан начин говори се о покушају жене да
сачува макар привид брачне хармоније. Главна јунакиња је до
самозатајивања у стању да преузима мужевљеву перспективу иако код
њега то производи сасвим супротан ефекат - он се све више затвара.
Сличну безуспешну потрагу за местом у животу човека с којим живи (и
његовог сина) води и јунакиња приповетке Емпатија, која у једно
сасвим обично јутро погнута одлази из његове куће на посао ''трудећи
се да избегне блато и баре''. ''Заиста је битно'', рећи ће приповедач Коана
од приче, инспирисаног делом Давида Албахарија и посвећеног њему,
''под каквим светлом се посматра жена. Ова је била окружена мраком''.
144