Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 124

Александра Рајковић
ПЈЕСМЕ
МОЗАК СУНЦОКРЕТА
Сунчево лудило прелази и на мене.
Заражен вирусом читавог космоса
улазим у сан.
Гризем крајеве звијезда,
одсијецам њихов слани реп
умочен у мјесечев поспани слап.
Листови љета падају један за другим.
Још ме само додирује прст једног камена.

ПАД ОРХИДЕЈЕ
Кожа која клизи низ моје тијело.
Прсти који ме односе са собом.
Мекани папир који ме грли.
Ледено стакло које ме љуби.
Вода у којој се топим
до посљедњег атома.
Сметљиште у предграђу
као коначан спас.

ЧУДНА БАЈКА
Мала Сирена је земљу увукла у море.
Вода је задовољно прогутала копно
и језиком доказала своју надмоћ.
Пепељуга је зауставила бал
и остала послије поноћи на дворској тераси.
Ружа је клонирала Малог Принца
и сада она има врт препун принчева.
Са Алисом на чајанки листам књигу бајки,
обичну, сасвим обичну.

117