Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 92

распусни до дрскости? Сам сам.
И баш ми је лијепо што никог нема
између мене и моје мисли која ми
већ крчи пут до савршене тишине.

ГРАФИТИ
Када у енциклопедијама угледају
цртеж бизона, осликан живим бојама,
застиде ли се данашњи исписивачи
графита што нису надрасли
праисторијске претке из Алтамире,
и што још нису одгонетнули смисао
писмена и графема оних којима су
зидови пећина били исто што су њима
зидови као пећине мрачних солитера,
и што нису схватили да побуна је
вјечна, а да се само смјењују
они против којих се бунимо?

КАПЛАРИ
Јесмо ли људи или каплари,
гласио је наслов давног филма
који сам, у дотрајалим патикама
и излизаним панталонама од габардена,
гледао у биоскопу "Пролетер",
завидећи онима који су имали новца
да купе сјеменке и да их грицкају,
бацајући љуспе на под намазан
прегорјелим уљем из мотора камиона
на којима су с околних планина
довожени мртви трупци букава и борова.
И данас се, гледајући шта чине
драгом ми пријатељу, коме никако
не могу помоћи, свакодневно питам:

91