Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 66
демистификација науке кроз критику науке никада се не аплицира на
саму себе.
Процес модернизације јесте научно-технички уобличен и
контролисан, али наука и техника сами су економски уобличени и
контролисани.
Одређен степен научно-техничког развоја омогућује капиталу у
његовој преткапиталистичкој форми (нагомилан новац - капитал само
по облику - добијен зеленаштвом и трговином) реализацију у
капиталистичкој форми, тј. да се капитал реализује као капитал - да
нагомилани новац потчини себи и организује под собом ситну робну
производњу (занатство) у капиталистичку робну производњу
(кооперација, мануфактура, машинска индустрија).
У том смислу техника је (условно наука) детерминанта капитала.
Реализујући се у својој капиталистичкој форми, капитал
детерминише развој науке и технике.
Капитал одређене величине, стављен у функцију, даје профит
одређене величине. Да би капитал остао у функцији, неопходна је
акумулација дијела профита који одбацује. Што је већа акумулација то
је органски састав капитала већи; што је овај већи то је већа
продуктивност рада, а што је већа продуктивност то је већи број
произведених јединица у датом интервалу времена, па је прометна
вриједност мања. Што је ова мања то је веће одступање од тржишне
цијене као друштвеног просјека за дату врсту робе, а што је ова разлика
већа, то је већи и екстрапрофит, а тиме и дио који се акумулира. Тако
капитал појмовно и повијесно започиње себи иманентан процес,
независан од околног свијета, процес којем је циљ профит, а
епифеномен непрестано револуционирање науке и технике.
Тако из ледене логике капитала, консеквентно и нужно, слиједи
развој науке, а тиме и технике, у чијој форми капитал предметно
егзистира, што у друштвеном реалитету изазива ланчану реакцију
трансформишући каузално економски, социјални и идеолошки
подсистем.
Капитал, узимајући форму технике, од слуге постаје господар, од
пуког помоћника технике постаје бог друштва.
***
Постмодерна не врши деконструкцију еволуционизма. Она га без
остатка потврђује. Самим тим и континуитет повијести. А тиме и
привилегован положај науке. А тим опет и телеологију повијести. Тим,
напосљетку, констатује свој неуспјех као епохалне и онтолошке
супротстављености Модерни.
65