Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 62
Стога, Постмодерна не може бити "друго" спрам Модерне. Модерна
не познаје "друго" осим друго у рефлексији. А то је опет она сама. Зато
и Бек није могао рећи и ништа друго до да је ризично друштво, у
феноменалном хоризонту ризика, "крај других", крај наше способности
дистанцирања.
Симптоматично је да сама рефлексивност припада заправо,
еволуционизму. Подручје разума (Модерне) једино је подручје гдје
развој може имати своје озбиљење. Или боље речено; подручје разума
једино је подручје гдје развој може имати смисла. На то је већ указао
Спенсер. И Хегел. И Хајдегер...
Реалитет етичког (рационалитет) једино је подручје важења закона
еволуције (повијести). Плуг, парна локомотива и микрочип видљиви су
индикатори једног знатно дубљег процеса, процеса због којег је
Хајдегер и могао рећи да је атомска бомба зачета у Парменидовој
поеми.
Да ли у томе почива немогућност епохалног онтолошког
дисконтинуитета?
4. Деконструкција еволуционизма?
Интелектуално нескромно било би одиста не запазити
метапарадигматичност еволуционизма. О идентитету разума (повијести)
и еволуције, заправо, говори већ Спенсер.
Еволуција као процес је константа. Подручја њеног важења зависне
су варијабле. Спенсер установљава шест таквих подручја: астролошко,
геолошко, психолошко, биолошко, културно и напосљетку етичко. Ова
подручја сукцесивно слиједе и образују пирамидалну феноменологију
закона ев