Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 30
"Што сам урадио? Ударио сам вољену дјевојку! Које ли срамоте!" накратко је помислио.
Зоја је наједном продорно повикала, дохватила нож, и бацила га на
Јељњицког. Лице јој је било изобличено од бијеса, модре очи су јој
биле као кружићи с јаким муњама. С ужасом и заносом гледао ју је
Јељњицкиј - никада није била тако прекрасна Зоја, као у том гњевном
часу. Он ухвати једном руком зглоб њене десне руке, у којој се сјајио
нож - једва ју је успио ухватити и одмакнути - врх ножа већ му је
разрезао одјећу, и оштро зарезао кожу на грудима - друга му је рука
свом тежином легла на њено раме и врат. Она се бијесно тргала у
његовим рукама, притишћући својим тијелом његове груди. Наједном
он осјети бол у лијевој нози, крикне и паде, повукавши за собом Зоју.
Он лупи главом о крај клупе, и, док је губио свијест, чуо је над собом
очајни Зојин вапај.
Када је отворио очи, лежао је у гостинској соби на дивану. Зоја је
стајала пред њим на кољенима, плакала и љубила му руке. Старац га је
проматрао насмијешено и говорио:
- Ситница, два лагана зареза. До свадбе ће зарасти.
Јељњицкиј се сјетио да га је тим истим ријечима у дјетињству
тјешила његова стара дадиља. Насмијао се.
- Зоја - рече он - ти си моје благо. Када ћеш ми завршити своју
бајку?
- Зоја, приповједачица бајки - одговори умјесто ње старац - својој ће
дјеци причати бајке.
- Своме ће сину Зоја причати - тихо рече Јељњицки - како је његов
отац пошао у рат. Видиш, Зоја, досјетио сам се - нажалост мало касно како тебе треба ударити - по срцу - побјећи од тебе, побјећи, да бих
нанио ударац и побиједити.
- Ти си са мном, вратио си се - с чудном увјереношћу рече Зоја.
- Не знам, Зоја - узврати он - да ли смо се изједначили!
Стари гробар је кимао главом и рекао:
- Неће скоро, дјецо, доћи ваше вријеме да уђете у своју тијесну
кућу.
Превео с руског Жарко Миленић
БИОГРАФИЈА:
Фјодор Сологуб (право име Фјодор Кузмич Тетерников, 1863-1927),
руски је пјесник, приповједач, романописац, есејист, драмски писац и
29