Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 162

сопствених мисли". То исклизнуће извлачи испод ногу (пера) тачку
ослонца, дестабилизује вријеме и простор, релативира искуство,
изједначава узороке и посљедице, брише границе између јаве и сна,
свјесног и досвјесног, постојеће и виритуелне стварности. Све је на
граници нормалног и паранормалног, изван димензије опипљивог
свијета, изван било какве конкретности, у стању ИЗМЕЂУ које се не да
исказати ријечима. Њене прозе на сваком кораку приређују изненађење.
Читалац наилази на "процјепе у времену", "измишљене слике",
"измаштане разговоре", сјенке и одјеке, наговјештаје, ишчезле трагове,
грумење заборављеног језика. Писац као да жели да "исклизне" из своје
физичке егзистенције, да се врати у дјетињство које не зрачи топлином
и чаровитошћу као код Ћопића ("заљуљани дјечији сан"), него је
"растрзано, неповезано, далеко", пуно необјашњивог вртложења, пуно
доживљених и оптичких црних мрља, "унутарњих ломова и
преображаја", као и љубав у којој се, без обзира колико била
безгранична очекивања, сваки жабац ипак не преображава у принца.
Ријечи, међутим, не посједују довољни изражајни капацитет да
језички матерализују Тањине "жаришне теме" ("љубав, р