Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 16
бацају камење преко себе, као што им је богиња заповедила. И гле
- ко би то веровао, кад то древно предање не би тврдило? - камење
одједном поче да губи тврдоћу и укоченост постајући све мекше и
полако стаде да мења облик. А кад одрастоше и добише блажену
нарав, могла је да се запази извесна сличност са људским обликом;
још увек не сасвим јасно изражена, попут лика који се помаља из
мрамора, веома слични кипарским торзима. Део који беше влажан
и земљав прометну се у месо, а оно што беше круто и несавитљиво
оде у кости; од камених вена посташе крвне жиле. И за кратко
време, посредством божанске промисли, камење бачено руком
човека доби облик мушкараца; жене, пак, постадоше од камења
баченог руком жене. Отуда жилавост и тврдоћа нашег народа. Ми
смо доказ свог порекла.
Што се тиче других облика живих бића, земља спонтано створи
разне врсте. Касније се стара влага преостала од потопа загреја
сунчевим зрацима, љигави муљ мочвара набуја на топлоти и
плодно семе живота, храњено живодајним тлом, као у материци,
нарасте и с временом поприми посебан облик. Тако, кад се
седмокраки Нил повукао с поплављених поља и вратио у корито и
кад је сунце прожело и осушило љигави муљ, ратари су, преврћући
бусење, нашли многа жива бића, међу њима и нека која су тек сад
постала, која се тек зачињу, нека још неразвијена, а често се
дешавало да у истом телу неки делови беху живи, а други ништа
до сирова земља. Јер живот се зачиње кад се влага и топлота
сједине: сва жива бића из ова два врела потичу. И премда су ватра
и вода у ратним односима, влажна пара сва жива бића ствара: све
се рађа из ове спреге противречности. Кад су, дакле, сунчеви зраци
загрејали земљу прекривену потопским муљем, она је изнедрила
безбројне облике живота, васкрснув делом претпотопске, али
стварајући и сасвим нове, необичне, облике.
Премда то ваистину није желела, земља је и тебе, питоне, тада
створила, змију, која постаде страх и трепет за људе, јер заузе
велики део планинских падина. Ову је неман бог лука и стреле
убио смртоносним оружјем које је раније употребљавано само
против срна и дивљих коза. Пуштајући безброј стрела, готово је
испразнио тоболац док отровна крв немани није потекла из црних
рана. Да слава његовог подвига временом не би потамнела, он
уведе свете игре, под називом питонске, које су са занимањем
пратиле гомиле посматрача. Сваки младић који на овим играма
победи у песничењу, трчању или трци каруца добијао је венац од
храстова лишћа. Ловора тада још није било, а Феб је с опуштеним
15