Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 147

свијету, истовремено и увид у стање свијета тога времена. Гледане тако,
шест поетских књига указују се као лирски дневници кроз које је
пјесник преко бола успио да докучи празнину појавности савременог
свијета, иза његове за већину доступне видљивости, свијета који иако
никада није био у већем сјају неона и никада није био преплављен са
више осмијеха и смајлија, никада није имао ни толико љекара душе.
Болест човјечанства од празнине душе само је жалосни доказ да
потребни духовни ниво углавном није досегнут. Или је баш то знак да
покушавамо да то досегнемо, да смо на прагу.
Језик Вујичићеве поезије је уједначен, пјесме испјеване у форми
кратког, слободног стиха с малим излетима у игру ријечи и риму.
Пјесник пажљиво користи ријечи као да се боји да их не потроши тако
као што их немилосрдно троше у свакодневици. Три су боје које не
испушта из пера и поезије: боја таме, плава/модра и бијела.
Превлађујућа је боја таме која иствремено симболише неразумијевање
новог ради сузбијања знања и манипулације, али и вријеме када се
човјек препушта мислима и молитви да би проникао у жељена сазнања.
Два су симбола којих се не одриче: кришка и крчаг којима нам сугерише
ограниченост намијењену људима у безвремености времена.
Бол је најнаглашенија емоција. Мноштво је лирике која је опјевала
различите врсте бола, али нема много лирке која пјева о болу усљед
страха, најјачем болу свијета мултиреалности, и патњи изаваној смјеном
енергија свјетова мултиреалности и мултидимензионалности. А бол,
поготово бол изазвана страхом, жалости пјесникову душу због
недостигнутости жуђеног свијета. Опхрван, урушаван и рушен,
подигнут инатом он устаје и ид