Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 140
далеко, о поновном ходу већ пређеном стазом, о кипу заборављеног
божанства, о њему који је јагуар, кондор и шкорпија. Остаће нијеме
само Камене усне које не говоре и тужна истина да сви ми кријемо у
срцу сужња, али и једна жена која на гробу сриче молитву за његов мир.
И чини се да негдје у дубинама таласа ове пјесме саткане од сјећања и
предсказања, одјекује оно исконско Нек ти је просто. Једна је љубав
одвољена, одболована и опроштена. И долази вријеме поновног рођења,
поновног лета на крилима нове љубави Вилењака. Он који све њене
страхове држи у шаци, он који ћути све разумије, он је тај који ће да је
чува у вртовима сна док она тихо скривена у пупак склапа очи, свјесна
да је, упркос свему, најусамљенија жена на свијету и да баш тако мора
бити. Достигавши потпуни мир, спознавши себе и свијет у његовој
суштини, пред њом се отвара још један пут, још један круг, онај
посљедњи којем с