Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 130

У све три ове приче главни јунаци су мушкарци предодређени да
страдају - преосетљиви и патетични, с наглашеном женском страном
свог карактера. Аналогно томе, јунакиње из претходног дела збирке
имају наглашенију мушку страну уместо женске. Можда је и то
производ љубавног бола, да особа почне да губи одлике сопственог
полног идентитета и поприма особине стварног или прижељкиваног
партнера, и да кроз те особине патнер заживи или настави да живи у
њој.
Овако сазданим јунацима придружује се и јунак приче Мраз (која
припада четвртом делу збирке). Главна јунакиња ове приче у својој
исповести износи интересантан закључак: да је сваки писац у основи
жена, мушка жена. Њен партнер, на пример, који је писац - поред тога
што је напушта без иакавгог објашњења (тепајући јој при томе, и то
онако како не воли: Мики!) - пати што није рођен као Маргарет
Јурсенар.
Јунаци на граници феминизираности су неизбежно патетични. Тако
јунак заљубљен у Тамару целога живота прича причу о истој жени, која
не жели да се уда за њега, али зато полаже на њега право кад год јој
затреба помоћ; јунак са четрдесет килограма вишка заљубљује се на
путовању у случајну пролазницу која га спонтано узима за свог
исповедника, те му исповеда читав свој живот. Мислећи све време на
храну, он се враћа у своју чауру самоће и фрустрираности, не
помишљајући о могућности да ту љубав покуша да оствари.
Патетичност је неизбежна када се говори о болу - каже јунак прве
приче, бол често долази и због незнања - схвата јунак друге, и чим вам
неко говори о томе шта га све боли, хотимично нехотимично вас
позива да на себе преузмете део тог бола - закључује трећи.
У четврти део збирке уводе нас Мирослав Максимовић и Антон
Павлович Чехов (иначе омиљени писац Михајла Пантића). Чине га:
Вечера на веранди, Свађа и Мраз.
Пратећи линију дефиниције бола, из ових прича можемо издвојити
још неке узроковане љубављу: прву, да ништа не мења човека као бол,
и другу, да бол убија чак и могућност поновне љубави.
Односе се на раздвајање животних сапуника смрћу: у првом случају,
на жену избеглицу којој је у рату погинуо муж и која служи у кући
човека коме је умрла супруга; и у другом случају, на тог истог човека
који после смтри жене постаје чудак коме све смета. Ова два бола са
истог изворишта ипак не повезују јунакињу и јунака; тема је
изненађујућа и фабула се плете око сасвим друге врсте бола мајчинског бола. Ова прича је прекинута на најзанимљивијем месту,
када је интересовање читаоца на врхунцу.

129