Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 121
другима, тако још више (ако човек поштено ради посао уредника) према
самом себи.
Како
Михајло
Пантић
хармонизује
све
стране
свог
књижевноуметничког бића - јер нема тог поља књижевности на којем се
није опробао - и како постиже да његове приче истовремено буду
савршене, а једноставне? Како нам се чини све тако лако срочено и
објашњено, како имамо утисак да је описивао баш оно што се нама
догодило, што нас је обрадовало или заболело? И не само када је у
питању љубав. Како успоставља ту врсту мере коју ретко који писац
успева да успостави, јер бити претенциозан, самољубив и вулгаран,
данас постаје мода!?
Овај свестрани приповедач огледао се у писању: кратких прича
(значајан је и његов приређивачки рад на десетак конкурса за кратку
причу, у сарадњи с Давидом Албахаријем, Петром Лазићем, Васом
Павковићем и Дарком Коцијаном), затим крими-прича, еротских прича,
и прича о риболову (приредио је Српске приче о риболову). Објавио је
десет збирки прича, од којих ниједну не бисмо могли подредити некој
другој, издвојивши је на штету осталих.
Ипак, највећу популарност међу најширом читалачком публиком
стекао је збирком Ако је то љубав, за коју је 2004. године добио награду
Иво Андрић и која је до сада доживела четири издања. Збирка Овога
пута о болу представља њен логични наставак.
ОВОГА ПУТА О БОЛУ
Књига је подељена на пет делова, од којих сваки садржи по три
приповетке