Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5

мелтинг-поту светске, глобалне заједнице"3. Зато су симпатије песника на Карађорђевој страни, јер је његова политика тежила да у народу очува "историјску свест као најчвршћи темељ националног идентитета"4. "Уколико нам је до српске књижевности и културе, па и до народног опстанка уопште стало", пише Негришорац у тексту: Сенима предака, "мораћемо бити спремни да ступимо у активан, па и бескомпромисан дијалог са заблудама, ограничењима и кривотворстима (. . .) "5, што он у Потајнику и чини. Негришорац, поред осталог, подсећа да је Сретен Станић, његов предак, слушао краља Милана како се 1882. обраћа народу и критички разлучио његове врлине. Не кажем, има ту Добрије ствари: војску сређује, Жељезницу гради, школе Подиже! Ето, сад је српску круну краљевску У Биограду утврдио. Има се У те краве добро намусти. од његових мана, од којих се неке могу на заслуге одбити, Али не смијеш то што зборе Испотиа: да се бечком ћесару наше колијевке Ерцеговске сасвим одрек'о! И да зато Круну му признаше, јер Њемцу даде Што није његово! Наравно, и ово размишљање Сретена Станића део је савремености у прошлости, јер је међу Србима било и биће оних који су спремни да из личне користи туђинцима "великодушно" поклоне оно што није њихово, односно оно што не припада ни дароваоцу ни дарованом, већ народу. Показало се да завојевачи ХХ века нису хуманији од Турака, па у Потајнику можемо прочитати речи чиче Миле Јоваша, засноване на искуству из Другог светског рата: "Њемац поштује себе / колико другог унизи!" А ни други освајачи нису бољи. Сви личе на пијавицу из песме: Сува чесма, пијавицу која нам је у садашње време у прошлости, како би 3 Ис

Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 116