Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15

АКТУЕЛНОСТИ „Сафикада” НА ВЕЛИКОЈ сцени народног позоришта Невена Вржина Бањалучка љубавна прича доживјела своју оперску изведбу „Сафикада” на Великој сцени Народног Позоришта Р адња опере "Сафикада" смјештена је на крај 19. вијека, у вријеме Аустроугарске монархије, а рађена је према легенди о дјевојци Сафикади, која је била заљубљена у аустроугарског војника, а који је припадао другом националном, вјерском, културном и цивилизацијском кругу. Љубав је била обострана, али за оно вријеме, на крају 19. вијека, услијед културолошких и вјерских разлика, осујећена је и осуђена на немогућност. Одлучна да сачува љубав, Сафикада, одјевена у свадбено рухо, сачекала је да се упали фитиљ топа, који је испред бањалучке тврђаве "Кастел" сваког дана пуцњем означавао подне. Притрчала је топу, груди приљубила уз отвор цијеви и тако окончала живот. Око 80 врхунских умјетника, колико их је било укључено у поставку опере, која је настала по легенди о бањалучкој Сафикади, својом одличном изведбом оправдало је повјерење бањалучке публике, која је жељно ишчекивала извођење овог дјела, а некима је ово била прилика да по први пут уживо погледају извођење захтјевног умјетничког дјела, какво је опера. Иницијално, цијела прича о будућој опери „Сафикада” почиње 1978. године, када је Славко Подгорелец написао поему о Сафикади. Први пут је објављена у његовој књизи "Излет у Бањалуку", а јавно извођење арија из опере "Сафикада" десило се прије неколико година, на манифестацији "Дани Бањалучке дијаспоре". Чувши је тада, маестро Мухарем Инсанић, предложио је Подгорелцу 32 Након готово шест година припреме, једна од најпознатијих бањалучких легенди о дјевојци Сафикади је заживјела, и то у виду опере која је премијерно изведена на Великој сцени Народног позоришта Републике Српске у Бањалуци. Режију за ово умјетничко дјело потписује Ненад Бојић, композитор је Мухарем Инсанић, либрето је написао новинар и публициста Славко Подгорелец, док је оркестрације начинио Светозар Саша Ковачевић

Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 34