Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 206

ПРОЗА Буђење Лана Басташић Буђење Г осподин X се пробудио у 15 часова. Вани се чуо топот женских ципела и лоших аутомобилских мотора. Ти једнолични и нимало мелодични звуци кријепили су болне уши господина X, оптерећене оним осјећањем загушења када човјек треба да зијевне или прогута пљувачку. То је било прво што је осјетио након повратка из болнице – своје зачепљене уши. Можда је спавао данима, а можда тек четврт сата – није могао да одреди. Још увијек спуштених капака, одбијајући да се суочи са сликом собе у којој се нашао, а у страху од још једног непрепознавања некадашње свакодневице, Господин X је сада активирао и своје друго чуло. Грчевито је два-три пута увукао ваздух кроз нос, покрећући дебеле, црвене носнице. Прво мирис лаганог омекшивача с екстрактом лаванде, потом старог намјештаја с наговјештајем прашине, папира и књига, много књига, онда даље, тамо негдје у тами, мирис пите од јабука, зеленог чаја, говеђе супе, животињских изнутрица са превише вегете, људи. Мириси најдуже остају у сјећању. Свеједно. Ни један од тих привлачних феромона није нашао начина да у господину X пробуди било какав меморијски трзај. Једноставно су се низали – ружни звукови и лијепи мириси, па обрнуто – лијепи звукови и ружни мириси иако, помислио је господин X, звук, као ни мирис, не може да буде лијеп или ружан, те карактеристике има тек приказ, слика, а она му је још увијек непозната. Слика животињских изнутрица и покварених аутомобила је ружна. Слика, помислио је. Почни одатле. Прва слика. Болница. Мирис јод