Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 128

ПОЕЗИЈА
ГЕРМАН АЛЕКСАНДРОВИЧ ГЕЦЕВИЧ

Градски
анђели

Анђели живе међу нама, потаман им је због сретења
жудне висине, небосвода са ждраловљевским уклинима,
ал, на несрећу, већ одавно одучише се од летења,
а и куда би да одлетиш са сломљеношћу у крилима.

А подсети ли живот овај на људску мржњу од искони,
тад осврну се у одговор, и проклетством се све заравни,
јер у архиву Божјем нису још изгубљени ти спискови
где су сви они набројани као анђели пуноправни.

Њих је могуће срести сјутра, у леду, слани, каквој бари,
они улице крпе наше, асфалт мешају као зналци:
са земљом, где је много више грехова него светих ствари,
ти анђели се саживеше и постадоше физикалци.

Рај им потребан није више, крила им неко давно спута,
проређена су перја њина, а груб карактер све је јачи,
у диму светле униформе наранџасте им, поред пута,
у ходницима, сред болница, промичу њини огртачи.
Толико их је да ноћима постаје светло, ко под свилом,
ал завештана осећања полета злобно још оживе,
ко да дубока мекост уђе побочке, и да поста крило,
ко да чеоно стакло севом прецрта неки лукав ивер.

Потлачености коб не могу да преодоле ни за грам,
нема рецепта за слободу, обријаним до чисте нуле,
и не могу се на небеса подизати, на сопствен срам,
с једнообразним шињелима - војске анђела починуле.

Од руке сваки рад им иде, важан тек рок је, док се ствара,
свака вејава под ногом им простире тепих са севера,
али анђеле некрилате са ногу умор већ обара,
и Чувар кркља крај екрана надзорне собе и тевеа.

Анђели рано ране: неко трамваје вози, неко вари
руду, ил с врелим хлебом каквој ленчуги хита, крај брлога;
ја сам захвалан сваком ко је тако радио једном бар и
постао један од анђела који ходају испод  Бога.

126