Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Página 80

ЕСЕЈ Готско дијете селера осамнаест седмица. „У овом тренутку моја каријера је отпорна на критичаре, „ рекао је Гејмен. „Обожаваоци су већ знали за књигу.“ Јунакиња из наслова књиге Коралина је знатижељна дјевојчица са растресеним родитељима, која живи у старој кући са зазиданим вратанцима у једној од соба. Једног дана, она, покушавајући да отвори врата, налази пролаз. Као што је то случај и са Алисином зечијом рупом и ормаром Луси Певенси, пуним крзна, на другој страни тунела је алтернативни свијет. Кућа је идеална копија Коралинине куће , у којој станује друга мајка, која, Гејмен пише, личи на праву мајку – „Осим што је њена кожа била бијела као папир. Била је виша и мршавија. Њени прсти су били предуги и никада нису мировали. А њени тамно-црвени нокти на рукама су били увијени и оштри.Умјесто очију имала је два црна дугмета.“ Она моли Коралину да остане, мамећи је укусном храном (њена мајка подгријава готову храну) и чаробним играчкама. Али свијет друге мајке је илузија и замка. Оно што она заправо жели је да узме Коралинине очи и замијени их дугмадима. 78 За разлику од њене претече, радња Коралине се срећно завршава: јунакиња надмудрује другу мајку и бјежи. Поред тога спашава и душе три дјечија духа – ранијих жртава – и ослобађа своје родитеље, који су такође увучени у заплет. Код куће, посљедњу ноћ љетњег распуста, Коралина тоне у мирни сан , схватајући „да је више ништа у вези са школом не може уплашити“. Код Гејмена, хорор је припитомљен и пречишћен за савремене укусе. И поред тога, кад је показао рану верзију издавачу, 1991. год., рекао му је да није за објављивање јер је сувише страшна за дјецу. (Гејмен тврди да је Коралина страшнија одраслима него дјеци.) Роман је коначно објављен 2002. год. Прошле године снимљен је и филм који је режирао Хенри Селик, у 3Д анимираној верзији, са Тери Хечет која је дала глас објема мајкама, и Дакотом Фенинг у улози Коралине. Освојио је дјечију награду БАФТА (Британска академија филмске и телевизијске умјетности) и био је номинован за Златни глобус. Књига је седамнаест седмица била на листи бест-селера, и сада је, каже Гејмен, „вољено штиво“. У свијету научне фантастике и фантазије граница између писца и читалаца је пропусна. Артур С. Кларк је имао обичај да посјећује конвенције у хавајској кошуљи – амблему обожаватеља научне фантастике – и мијешао би се у гужву. Гејмен је развио такав однос са јавношћу у ери социјалних медија. Био је један од првих писаца који има блог – отворио га је 2001. год. и према посљедњем извјештају има милион и четири стотине читалаца – и поставља информације десетак и више пута дневно. Он такође комуницира са читаоцима директно. „То значи да сам сам свој шеф,“ закључио је. Путем блога читаоци имају дјелимични увид у Нилов рад. За читаоце Гејмен представља истовремено и слику аутора-хероја и књишког мољца конформисте. „Кад сам имао четири године ујела ме радиоактивна феноменалност,“ он ће рећи, и то на начин на који то обожаваоци стрипа очекују. Он је попут Сна, једног од његових омиљених ликова и протагониста стрипа који излази мјесечно, Сендмен, који је писао за Ди-Си Комикс у периоду од 1988. год. до 1996. год. Он носи црно: црне чарапе, црне фармерке, црне мајице, црне чизме, и црне јакне чији су џепови претрпани црним свешчицама и бочицама тинте. Фотографије његове збирке књига, која се састоји од око пет хиљада томова, кружи Интернетом, промовишући довитљиве досјетке: „Како ми се не би допадао овај човјек??? Па погледајте само величину његове ... библиотеке!“ „Наравно, он жели да постане упечатљив,“