Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 16
АКТУЕЛНОСТИ
УМЈЕТНИЦА КОЈА ЈЕ БИЛА У КОРАКУ СА ВРЕМЕНОМ
Париски период
Након боравка и изложбе у Лондону, Милена се
удаљава од класичних академских узора и окреће се
новом сликарском изразу. Крајем 1931. године стиже
у Париз, гдје јој се отварају потпуно нове могућности,
које су биле много ближе њеној умјетничкој природи.
У Паризу је упознала најзначајније личности тадашњег
културног живота: Андре Бретона, Пола Валерија,
Андре Лота, Жана Коктоа, Ђорђа де Кирика и његовог
брата Алберта Савинија, Жана Касуа, са којима се отац
Бруно Барили дружио, као и бројне друге ствараоце из
цијелог свијета. Сва ова атмосфера је имала изузетан и
пресудан значај за настанак зреле стваралачке фазе.
Надреалистичка композиција, оловка на папиру, 1932.
Поред сликарства,
успјешно се бавила
модном илустрацијом
и костимографијом,
а писала је и поезију
на италијанском,
француском и шпанском
језику. Била је изузетно
образована, познавала
је музику, књижевност,
позориште, историју
културе, теорију
психоанализе...
14
У првом периоду, Милена се окреће
субјективном, симболичком и исповједном
сликарству, које изучава човјеково унутрашње
биће, свјесно и несвјесно, са мјешавином
осјећања, искустава и неостварених чежњи.
Због оваквог опредјељења се у ширем
контексту доводила у везу са надреализмом,
највише због инсистирања на елементима
сна и визије.
Одредница која је била много ближа
Миленином сликарству је магични реализам,
форма која је прожета меланхолијом и
гдје се фантазија преплиће са стварношћу,
а свакодневне ситуације су приказане
на помало узнемиравајући начин, што се
постиже одговарајућом поставком елемента у
слици, архитектуром, колоритом...
На сликама које Милена ради од 1932.
године, као Торзо са крилом, Торзо са маском
и црном руком, Фантастична композиција
са два лика, Жена и крилати наг мушкарац
са шеширом, представљени су имагинарни
простори по којима лебде стубови античких
храмова, женски ликови са веловима,
крилати младићи, лепезе, птице, цвијеће,
који се, асоцирајући на снове, претапају једни у друге и стварају утисак недовршености. Лепршаве
визије пуне симболичких елемената, указују на већ проживљене ситуације и на унутрашњи немир
умј етнице, која сопствене кошмаре и снове пројектује на слике. Одсуством интензивнијих боја је
постигнут осјећај малаксалости, окамењености и оностраног.