Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 136

ПРОЗА
ОБИЧАН ЖИВОТ ЈЕДНЕ ОБИЧНЕ НАРАНЏЕ

било неких који ми не одговарају, сметају, запиткују или причају глупости,
али научила сма да се носим с тим, разговарла сам пристојно ако то баш
не успјева некима сам и отворено рекла да нису пожељне али ријетко
сам то на глас изговорила увијек ми је требало много снаге за то, више
сам трпила, ваљда сам од такве сорте. Путовали смо неко вријеме
и стигли на прво одредиште. Дошло је и до још једног раздвајања,
пријатељица ми је ту махнула и кренула својим путем. Било је болно,
надала сам се да ћу је понекад срести, али некао сам знала да ће нам
се путеви раздвојити, рекла је да је чула да ће од ње производтити
парфеме. Била сам срећна због ње јер сам знала да је о томе маштала.
Ја сам кренула даље, са новим наранџама, новим причама, и новим
познанствима, срела сам још неке који су вољеле вјетар и сунце, мирисе
и боје, вријеме с њима остаје негдје дубоко у мени али и од њих су ме
раздвојили и почела сам полако да прихватам да ништа није вјечно,
и да уживам у тим тренуцима и да не жалим превише због сталног
раздвајања. На тим путовањима учила сам о другим наранџама, о
њиховим животима, о путевима и што је најбитније о себи, научила сам
себе о себи, и предвиђала да је то тек почетак да ће тих сазнања бити
још више.
Ја сам једног дана кончано стигла до свог одредишта, ах какво
разочарење, стигла сам у огроман супермакет, распоредили ме у велику
корпу, изложили на полице, супермаркет је био огроман, лијеп, уређен
по укусу, и наранџе у корпи биле су углавном лијепе, неке ту нису
припадале али већина је била крупна, сјајна и изгледала сочно. Циљ
ми се није свиђао, па зар да завршим овјде, доћи ће нека огромна рука
узеће ме и однијети не смијем ни помислити гдје. Сједила сам и чекала,
покушала сам и ово вријеме које се чинило узалудно да искористим
да нешто научим, да се спријатељим с неким, али сам у себи цијело
вријеме чекала и страховала од своје судбине. Хтјела сам да идем даље,
ваљда нећу овдје добити неку трулеж, ваљда ме неће бацити, јер било
134

је пар случајева да су неке почеле да труну и да су их избации из корпе.
Посматрала сам то са ужасом и у таквим сам се ситуацијама сјетила оне
згажене наранџе.
Држале су ме у рукама неке руке, бирале али на крају испуштале
ко зна због чега, некада изаберу неку мању од мене, ружнију од мене а
мене испусте, можда није моје вријеме, мој час , можда те руке нису моја
судбина, или само моај срећа, можда нема судбина никакве везе с тим.
Ипак је дошао тај дан, према мени су ишли лијепи танки прсти, дугачки
као гране на којима сам расла и биле су њежне, пријале су мојој кори.
Мало су ме погледале и стрпале ме у своју кесу. Са мном се нашла још
једна наранџа,нисам је примјетила до сада, али било ми је топло крај ње,
одмах сам осјетила да ме њише вјетар, мази сунце и да моја судбина
и није тако лоша, ситуација се окреће, чини ми се на боље. У кеси смо
биле само нас двије, погледали смо се и ја сам потврдила да сам имала
среће. Заборав од тада нема ништа са мном. Завршиле смо на столу
те лијепе руке, између нас смјестио је два дивна листа на којима смо
лежале, одмарале се, причале сатима, данима и гајиле нашу љубав. Руке
су нас некада носиле на балкон, стављале на стари дрвени сто и гледале
у нас, онда би узимале кист и прелазиле њежно преко платна, цијело
вријеме гледајући у н