Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 1 | Page 99

hутевМ Млађен Трифуновић ВИТГЕНШТАЈН И ЊЕГОВА СЈЕНА ЈЕЗИК СЛИКА И/ИЛИ ИГРА - Хајдегерова концепција промишљања нововјековне 37 бити према којој биhе јесте уколико је постављено пред­ стављајуhим субјектом - човјеком , а који се тиме јавља као подмет свега бивања успостављајуhи свијет као слику, морала би се односити и на језик. "Бити нов припада свије­ ту који је постао сликом" (3, 23.) Отржуhи се од средљов­ јековних стега израстајуhе успостављаље субјективитета преко Кантовог трансценденталног шематизма у коме су чула имала "видјети" само оно што је унапријед одређено категоријама, тј. препознати већ насликану слику, доспијева до језика. Тачност, егзактност, провјерљивост, одстрањење свега онога што се не уклапа у "набачени" темељни нацрт свијета , морало се рефлектовати и на/у језик. Тачније, ова . . . траса доспиЈева до Једног покушаЈа предестиниране егзакт- ности позитивистичке концепције језика . Језик више није као код Грка онај заборављени дар именодавца људима. Језик је слика свијета. У бити слике стоји систем, у бити сис­ тема стоји математички (логички) распознати однос међу елементима. У бити математике је аксиоматска извјесност и недвосмисленост логичког језика као средства. И једно немање избора. "Рани" Витгенштајн нема избора, он као субјект бира изрецивост слике. У "касном" Витгенштајну субјект је помјерен ка/у језик као игру. Али у 37 Хајдегер сматра да се тек са Декартом и филозофемом биhе "јавља" cogito ergo sum "оба" први пут као предметност представљаља а истина као извјесност пред­ стављаља: " За разлику од грчког разабираља, посве се друго мисли у нововјеку представљаљу, којега значеље још најприје представља ријеч representatio. Пред­ стављаље овцје значи: присутно принијети пред себе као насупрот-стојеhе, довеза­ ти га ономе тко га nредставља и у том довезиваљу повратно га присилити себи као мјеродавном nодручју. Гцје се тако шта збива, човјек nреводи биhе себи у слику. Но, док он на тај начин себе nоставља у слику, nоставља он себе сама на сцену .. . сцену у којој од сада биhе мора себе представити, презентирати тј . бити сликом .... Постајаље свијета сликом један је исти догађај као и онај да човјек унутар бића постаје субјектом " (3, 22/23.) 97