Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 1 | Seite 16

Горан Самарџиh
СТО ПЕДЕСЕТ ДУША
...јер

шц неhеш .моhи да живиш без

.мене, а шо је веh увек сире.мно
.месшо за друzу.
Био је тужан и кишовит дан. Додатно га је кварио и вје­
тар. Заносно је кишу и залијевао ме њом. На тренутке је

.

.

.

дувао тако Јако да ми Је савиЈао трепавице и извртао капке

наопачке . Чупао ми је косу. Био сам на стражи и чувао
гомилу мушкараца од којих ће до краја рата пола бити
мртво . Живљење и умирање замишљао сам као два реда. И

.

у Једном и у другом се чекало.

Само на разне ствари.

У то вријеме нисам имао никог, само себе. И пужеви су

остављали важнији траг од мене. Једина пријатност је
долазила од тога кад се чешем. Док се није пуцало и страхо­
вала сате сам проводио у грабуљању коже. Било ми је при­
јатно кад ме нешто сврби.
Од тридесет два човјека у чети, двадесетосморица су
били мрзовољни, а четворица онако. Сви смо се за ових

40

дана навикли на то колико планина може бити лијепа. Од
мириса планинских биљки ми се вртјело у глави. Хиљадама

.

.

.

година ВЈетар Је турпиЈаО врх планине и створио висораван

по којој су могли да се растрче и коњи и људи. Кад би заду­
вао, све се свијало на исту страну. Дрвеће је шкрипало попут

.

неподмазаних шарки, а долазило Је и до загонетних праска-

ва. Хладноћа је убијала вирусе, вјетар их односио тако да
нисам могао ни потонути у болест. Био сам идеално здрав и

идеално несретан. Справа за стварање и емитовање мрачних

и суморних стања. У томе су ми помагали киша, вјетар,
лутајући меци, гранате и то што не спавам у свом кревету,

већ на трави и под најлоном који смо у балама изнијели на
врх. Док је сунце, под најлоном је било вруће, а чим зађе

-

хладно. Трава је била оштра и жилава. Ни чизме јој нису

15