Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 1 | Page 149
Хаџем Хајдаревић
МИРИСКОЖЕ
Миришем његовану кожу
Ћутим сачуване прхотине
Препознате чедности
Исконске путеве свиле
О које се стољећима заклињаху
Унезвјерени мужјаци
И запостављене жене
Мирис је блиско човјеково чудо
У којем срце млада вјетра бије
И све бива приправно на јуриш
Док анђео паун
Премјерава свој лик
У зрцалу Божјега ока
И осмијех твој постаје мирис
Кад отвориш га дахом
Па затрепћеш очима
Разгонећ свјетлацем
Наметљиви мушки мрак
Само с тобом
Увијек друкчије спознајем
Да мириси тичу се жудње
Да нема тог ума
Који he смоћи да разврста
Честице коже врх језика
Све полење из вртова рајских
У тренуцима кад надолазеће срси
Подигну тијела с тла
15-16. Х/2005.
144