Душко Бабић ЛИРСКЕ БЕЛИНЕ ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА
У разноврсном књижевном опусу Драгана Лакићевића важно, чини се, централно место, заузима његова лирска песмарица – низ од петнаестак песничких књига, започет пре више од четрдесет година. Неизлечиви лирик, посвећеник у тражењу и слагању сазвучја, ритмова и скривених моћи српског језика, Лакићевић се опробао у мноштву жанрова – у романима, приповеткама, есејима, фолклористичким студијама; у разним облицима књижевности за децу; као антологичар, приређивач, уредник – али се увек враћао клатну свога „ лирског бола”, из ране, гимназијске песме Звона мога бола, којом започиње до сада најпутпунији избор његове лирике у издању Српске књижевне задруге Српског народног вијећа( 2013). То што је тада спознао и осетио дечак Драган Лакићевић испод фреске у манастиру Морача, на којој „ гавран храни Св. Пророка Илију”, а где се душа клати између „ седам струкова сунца” и „ седам крила таме” који пламте и трепере на зидовима древне светиње, остаће трајно песниково одређење, „ прасећање бића”, основа његовог песничког назначења. То је, ваљда, хтео да истакне и сам песник стављајући на крај поменутог избора песму Житије Миланка божјег човека, где је, опет, манастир Морача место рађања и „ догађања” песме. У првој песми душа младића пева о својим болним жудњама, о непресушном „ кондиру бола” из младалачких несаница и додирнутих тајни живота; у другој, епилошкој, у смирене елегијске дистихе сложена је похвала божјем човеку, малој скривеној доброти, неприметној људским погледима и рачунима, али блиској Богу који љуби кротке и незлобиве.
Између ове две тачке налази се опус са широким регистром разноликих тема и осећања, поступака, идеја и песничких облика. У раним песмама( Између нас зима, 1976), песник се ослања на традиционални, римовани стих а носеће мотиве налази у митолошком слоју културе, као што су: вук, змија, шума, извор... У овим песмама видимо песника снажног завичајног и националног осећања, свесног да властити идентитет не може разумети ако се не веже за оно што га по важности и трајању превзилази. Али следећих неколико књига – Друго лице, Историја болести, Богиња из машине и Прокоп – показују „ друго лице” песника, код којегуместо поистовећивања са традицијом налазимо критичку сумњу, где националну романтику и дучићевски правилне строфе замењује модернистички бунт и слободни стих. О томе речито говори наслов и уводна строфа из песме Уништавање: „ Прекидам жицу далековода / Која ми још носи мисао / Која ме још са нечим веже...” У овим песничким збиркама централни топос постаје град, а основно расположење је немир песника пред спознајом беспућа, изгубљености и пустоши у хладном царству бетона и стакла, пластичног цвећа, депонија, ноћних чувара, комисија за испитивање порекла мишљења... У том свету нестају човек и жива људска заједница, куће постају „ пећине / на црним литицама / грађевине”. По теми и основном становишту, Лакићевић је овде близак Новици Тадићу, изабраном песнику градског ругла и његових
9