Јана Петровић Филолошка гимназија
ДА ЛИ ПАПИР ТРПИ СВЕ ?
Златан савет , не само за усамљенике , оне који крију нешто или оне којима на души лежи неки сизифовски терет , већ за све људе – јесте да папир трпи све .
Папир је , за разлику од људи – бео , чист , неискварен – он не осуђује , он не саветује и не даје своје мишљење – он само слуша . Папир не прекида – он помно прати свога саговорника , пажљиво слуша и ни у једном тренутку не заузима негативан став . А када онај ко говори папиру , онај саговорник заврши – бела површина га немо пусти да му главом одзвоне одговори на сва питања .
Папир трпи све – све туге , грехе , признања , злочине , казне , патње и тајне . Али да ли је увек тако ? Шта се дешава када приватни записи продру у сферу јавног живота ? Шта се дешава са модерним тенденцијама да се нешто не задржи само на једном , згужваном и мусавом папиру скривеном међу бројним књигама на полици или у малој , шареној свесци на дну фијоке ? Каква је то масовна потреба да се човекова најинтимнија осећања и мисли вештачки стварају и потом штампају и продају у хиљадама примерака као јефтини и забавни романи на трафикама ?
Да ли папир трпи такво штиво ? Да ли папир трпи хиперпродукцију љубавних , еротских , квазиисторијских или фантастичних романа који као да су писани по једној мустри па сви личе једни на друге ? Може ли папир да поднесе да се најјача човекова осећања привржености , блискости и љубави вулгаризују и претварају у кич и шунд љубавних романа и губећи вредност – добијају цену ? И то цену од 299 динара у коју је урачунат и сјај за усне или паштета . Може ли папир да поднесе извртање прошлости , њено кривљење и болно деформисање у историјским романима , не би ли се из ње исцедиле само популарне „ пикантерије “, а по страни , као талог оставиле безвремене поуке ? Може ли папир да поднесе све већи број епскофантастичних и научнофатастичних романа који се међусобно разликују само по наслову и формирају читалачки укус младих ? Веровали или не – одговор је да . Папир заиста трпи и подноси све . Али ја се за папир не бринем . Веће је питање можемо ли ми , људи и читаоци да отрпимо то . Плашим се да смо , што се тога тиче , много мање отпорни од папира , и да је таква литература већ почела да , попут киселине , нагриза наш укус и наш систем вредности . Камо среће да и данас омладину „ кваре “ велики умови као што је Сократ , а не лоши романи .
Па како се онда заштитити ? Која је то сода која ће неутралисати киселост шунда ? Одговор знамо сви . То су класици , то је књижевност која је преживела векове и доказала да вреди , као и књижевност наших савременика која доказује и тек ће доказати да вреди . Зато ћемо наоружани правом поезијом – од Пјесме над пјесмама , преко Слова љубве ,
82