Јана Петровић Филолошка гимназија
ДА ЛИ ПАПИР ТРПИ СВЕ?
Златан савет, не само за усамљенике, оне који крију нешто или оне којима на души лежи неки сизифовски терет, већ за све људе – јесте да папир трпи све.
Папир је, за разлику од људи – бео, чист, неискварен – он не осуђује, он не саветује и не даје своје мишљење – он само слуша. Папир не прекида – он помно прати свога саговорника, пажљиво слуша и ни у једном тренутку не заузима негативан став. А када онај ко говори папиру, онај саговорник заврши – бела површина га немо пусти да му главом одзвоне одговори на сва питања.
Папир трпи све – све туге, грехе, признања, злочине, казне, патње и тајне. Али да ли је увек тако? Шта се дешава када приватни записи продру у сферу јавног живота? Шта се дешава са модерним тенденцијама да се нешто не задржи само на једном, згужваном и мусавом папиру скривеном међу бројним књигама на полици или у малој, шареној свесци на дну фијоке? Каква је то масовна потреба да се човекова најинтимнија осећања и мисли вештачки стварају и потом штампају и продају у хиљадама примерака као јефтини и забавни романи на трафикама?
Да ли папир трпи такво штиво? Да ли папир трпи хиперпродукцију љубавних, еротских, квазиисторијских или фантастичних романа који као да су писани по једној мустри па сви личе једни на друге? Може ли папир да поднесе да се најјача човекова осећања привржености, блискости и љубави вулгаризују и претварају у кич и шунд љубавних романа и губећи вредност – добијају цену? И то цену од 299 динара у коју је урачунат и сјај за усне или паштета. Може ли папир да поднесе извртање прошлости, њено кривљење и болно деформисање у историјским романима, не би ли се из ње исцедиле само популарне „ пикантерије“, а по страни, као талог оставиле безвремене поуке? Може ли папир да поднесе све већи број епскофантастичних и научнофатастичних романа који се међусобно разликују само по наслову и формирају читалачки укус младих? Веровали или не – одговор је да. Папир заиста трпи и подноси све. Али ја се за папир не бринем. Веће је питање можемо ли ми, људи и читаоци да отрпимо то. Плашим се да смо, што се тога тиче, много мање отпорни од папира, и да је таква литература већ почела да, попут киселине, нагриза наш укус и наш систем вредности. Камо среће да и данас омладину „ кваре“ велики умови као што је Сократ, а не лоши романи.
Па како се онда заштитити? Која је то сода која ће неутралисати киселост шунда? Одговор знамо сви. То су класици, то је књижевност која је преживела векове и доказала да вреди, као и књижевност наших савременика која доказује и тек ће доказати да вреди. Зато ћемо наоружани правом поезијом – од Пјесме над пјесмама, преко Слова љубве,
82